Putovati i studirati je kolumna u kojoj ćemo težiti da vam predstavimo iskustva ljudi koji su bili na studentskim razmenana. U okviru ovih intervjua pokušaćemo da vam predstavimo sve benefite ovakvih iskustava, kao informacije koje su vam potrebne da biste neki program našli ili aplicirali na njega.
Bogdan Dašić je apsolvent Odseka medijske studije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Dobitnik prve nagrde Neda Depolo za kreativni doprinos radio izrazu 2017. Novinar po struci, umetnik po vokaciji. Do sada je uz pomoć stipendija bio na studijama u Segedinu, i učestvovao na projektu u Estoniji. Trenutno živ i studira u Haenu, Andaluzija, Španija.
Nadamo se da će vas naš razgovor sa njim inspirisati da se i vi upustite u slične avanture.
Ehej, za početak reci nam – ko je Bogdan?
Uh. Bogdan je najpre empata i čovek beskrajnog razumevanja za sve i svakoga. Pokrenut strahom od pasivnog i uobičajenog života, spreman na mnoge avanture. Samokritičan, individualac, osoba koja uživa u ispitivanju granica svojih sposobnosti, nekada i na pragu mazohizma. Obožava prirodu, fotografiju, pozorište, zarazan smeh, i sve ostalo što ima dušu.
Kako si se odlučio da provedeš semestar u Segedinu? Koliko je bilo teško dobiti razmenu, i na koji način si došao do nje i aplikacije? Šta si sve morao da sređuješ od birokratije pre, tokom i nakon boravka?
Od samog starta studija bio sam odlučan da provedem određeni period mimo Srbije. Čitava zamisao je startovala na predavanjima španskog jezika, kod profesorke, koja čini da zaista verujete da sve možete. Naime, Odsek za romanistiku je dobio jednu stipendiju za studenta koji bi proveo semestar na Odseku za hispanske studije u Segedinu. Ja, kao student novinarstva, nisam imao prevelike veze sa hispanistikom, ali sam se svakako prijavio, videći u tome izazov za napredak u jeziku, i pripremu za potencijalni odlazak u Španiju, koji sam oduvek priželjkivao. Dobio sam stipendiju, i otišao. Evaluaciju su vršili naši profesori, od kojih sam i saznao za CEEPUS. Oni nude stipendiju za boravak od maksimalno 90 dana u nekoj od zemalja Centralne Evrope, tako da nikakva velika papirologija nije bila neophodna (s obzirom na to da viza nije potrebna za periode kraće od 3 meseca). Kada ste tamo, potrebno je da otvorite račun u banci (OTP Junior, jer se ne plaća gašenje računa), obavite matrikulaciju na platformi Univerziteta, izradu studentske kartice, prijavu boravišta, i sve to uz pomoć i smernice profesora/drugih studenata. Nakon boravka, praksa je uglavnom prevod i priznavanje ocena, popunjavanje traženih formulara koji su naznačeni na sajtu svakog fakulteta koji šalje svoje studente.
Kako je izgledao tvoj boravak u Segedinu? Kako si se snašao za smeštaj, na univerzitetu i u novom okruženju?
Prvih dana veoma ludo. Krenuo sam na fakultet iz stana sam, po kiši, sa fotografisanom mapom, jer još uvek nisam imao internet u romingu. Posle dugog hoda, našao sam kabinet koordinatora, seo, i sve se izdogovarao (na španskom, koji je tada bio na skromnom nivou). U startu vam daju raspored predavanja, pokažu gde su koje učionice, i zaista nema nikakvih komplikacija. Svaki naredni dan je bio bolji od prethodnog. Mađarska ne nudi studentske domove stranim studentima, tako da je smeštaj najjednostavnije naći na fejsbuk grupama, koje obično u nazivu nose ime stipendije, grad, i akademsku godinu (npr. CEEPUS, Szeged, 2016/2017). Tu stupate u kontakt sa potencijalnim stanodavcima i cimerima, i sve se unapred dogovorite, a cene su u istom rangu sa onima u Novom Sadu. Novo okruženje mi je mnogo prijalo, jer u Mađarsku zaista dolaze studenti iz čitavog sveta. Vrlo često se organizuju različiti događaji na kojima se ljudi bolje upoznaju, uvek je dinamično, a opet ako niste previše ekstrovertni, niko vas ne obavezuje da se tamo pojavljujete. Segedin ima predivnu, ogromnu biblioteku u sklopu Kampusa, u kojoj sam neretko provodio dane “čitajući” nasumice knjige, odnosno prevodeći, zapisujući vokabular, odnosno praveći svoj rečnik. Na svakom od predavanja se našao i poneki student/kinja iz Španije, tako da sam više sa njima provodio vreme, ali i mađarski studenti su vrlo otvoreni i spremni da pomognu.
Kako je ovo iskustvo dalje uticalo na tvoj odnos prema novim iskustvima?
Ovo iskustvo je bilo prvi stepenik za ovo što danas živim. Baš sam nedavno našao video snimak gde pri odlasku iz Mađarske sumiram utiske i govorim sebi kako ću taj snimak gledati uskoro u Španiji (evo me ovde, hehe). Kada se jednom odvažite da odete u novo okruženje, sami, prirodan je sled da samopoštovanje i samopouzdanje dožive rast, i posle toga nemate nameru da se zaustavite. Ja sam tada shvatio da me istinski ispunjava kontakt sa ljudima iz drugih država, drugih kultura, učenje jezika, prevazilaženje svojih slabosti, intelektualni i duhovni napredak, tako da nije bilo razloga da sa tim ne nastavim.
Sledeća stanica je bila Estonija? Kako si završio tamo? Koliko dugo si boravio na tom projektu, i kako je sve to izgledalo? Šta ti je to novo donelo?
Estonija je još jedan od prozivoda mog nemirovanja. Naime, na nekoj od fejsbuk grupa za studente sam ugledao da se traže dve osobe zainteresovane da provedu 10 dana na Erasmus+ projektu u Toili, u Estoniji, i da učestvuju u radionicama na temu “Život kao bajka”. Znao sam već za takve projekte, te nije bilo mesta skepticizmu. Pogledao sam gde se nalazi mesto, ugledao sever Estonije i Finski zaliv, pročitao šta se sve očekuje od ljudi koji će potencijalno participirati, i rekao cimeru “Idemo!”. Kroz nekoliko dana smo kupili avio karte, a na posletku projekta nam je novac refundiran. Tamo imate smeštaj, hranu, ali najpre neponovljivo iskustvo i ljude koje ne zaboravljate nikad (i dalje sam u kontaktu sa mnogima). U sobi sam bio sam učesnikom iz Pakistana i sa učesnikom iz Češke, ali smo sve vreme provodili svi zajedno u radnoj prostoriji. Svaki projekat ima tim koji je zadužen za fotografije i video zapise, kako bi sve to bilo ovekovečeno. Sama svrha ovoga je trpeljivost, internacionalna tolerancija, razmena običaja, upoznavanje sa kulturnim navikama svake države (svako veče je nacionalno veče neke od država, gde učesnici prezentuju sve u vezi sa svojom zemljom, i pripremaju tradicionalnu večeru), a mnogo manje je prisutan neki konkretan i naporan rad (sitne radionice, poput osmišljavanja kratkog dramskog dela prožetog predrasudama o državi iz koje si). Uz sve to, odete na Baltik među sante leda i divlje patke, šetate Talinom, obiđete granicu sa Rusijom, koračate dubokim aprilskim snegom estonske šume, i osećate se zaista živim.
Trenutno si u Španiji, na sličnom projektu razmene, na haenskom univerzitetu. Koliko je zapravo rada i truda potrebno za dobijanje Erazmusove stipendije?
Kada u kontinuitetu radiš na sebi, onda se stvari dešavaju same od sebe, i idu mnogo lakše. Za Erazmus stipendiju kriterijumi evaluacije su CV, ocene tokom dotadašnjeg studiranja, preporuka profesora, ali najpre motivaciono pismo u kojima ih ubeđuješ zašto si ti ta osoba koja zaslužuje stipendiju. Veliku ulogu igra i sreća, pa i sama konkurencija, odnosno zainteresovanost studenata za neku od stipendija. Postoje države za koje se lakše stipendija dobija, a postoje neke u koje mnogi žele da odu, a mesta ima samo za dvoje/troje. Često se dešava i da nekoliko puta budeš odbijen/a, pa da na kraju uspeš, a može se desiti i da te odaberu iz prve. Ume da bude baš neizvesno, ali, ako zaista želiš, imaš sasvim dovoljno vremena tokom osnovnih i master studija da se izboriš za mobilnost u inostranstvu, čak i ako nisi student sa vrhunskim ocenama.
Kako provodiš vreme u Andaluziji? Koliko si i kako posvećen dekonstrukciji pojma ‘zona komfora’?
Vreme u Andaluziji provodim tako što živim život, ispunjavajući sve ono o čemu sam dugo razmišljao. Gledam u polja maslina, u špansko, januarsko sunce, i pišem ti odgovore, a do sinoć sam sedeo na plaži Alboranskog mora, slušao talase, i zamišljao Afriku kako se nazire sa druge stane obale. Zonu komfora sam dekonstruisao totalno tokom dve nedelje januara koje sam proveo kao volonter na workaway.info u španskom selu na obali, bivajući u stanu sa potpuno nepoznatom porodicom, čuvajući sedmogodišnjeg Havijera, vodeći ga u školi i treninge, a u slobodno vreme obilazeći sam jug Pirinejskog poluostrva. Pri povratku u Haen, dok sam obilazio širi centar Malage čekajući autobus, sreo sam Frana Pereu (Markosa iz Seranovih), kome sam sa divnim timom ljudi pomogao u realizaciji koncerta u Novom Sadu prošle godine. Kada sretnete čoveka kojeg ste kao dete satima gledali na TV-u, i kada vas pri susretu prepozna i pita “Čoveče, otkud ti, zar nisi u Haenu?”, shvatate koliko je život čudan i lud, kada izađete iz sigurne zone.
Da li si poznavao zvanične/radne jezike na svim ovim projektima i kako je to uticalo na tvoju odluku o odlasku i tvoje snalaženje u državama gde si boravio/boraviš?
Strani jezik se uči čitavog života, i ni u jednom momentu ti ne možeš reći da ga poznaješ skroz. Na sreću, ja sam ispunjavao uslove koji su se tražili do sada, a to je uglavnom bio nivo koji svako može da dosegne tokom osnovnog i srednjoškolskog obrazovanja (B1/B2). U Estoniji, na primer, nisu ni tražii određeni nivo stranog jezika. Dopustili su ljudima da dođu i da stupe u komunikaciju kako god umeju, a način se uvek nađe. ☺
Kako si finansijski prolazio kroz ove razmene i projekte? Kolike su stipendije? A koliko novca je zaista potrebno?
Imao sam sreću, jer sam uglavnom sve uspevao da platim stipendijama koje sam u Srbiji imao, a nekada sam morao i da radim. CEEPUS daje skromne stipendije, ali mi je svakako bilo dovoljno za normalan život u Mađarskoj. Erazmus, nama koji nismo u Evropskoj uniji, na mesečnom nivou daje iznos malo manji od minimalca u Andaluziji, što je sasvim dovoljno novca jednom studentu da lepo živi i da usput putuje. Ipak, to ne znači da je u svakoj državi tako. Na primer, kolege koje su u Francuskoj, u Nici, sa istim novcem koji ja imam ovde, jedva preživljavaju. Životni standard regije/države se takođe mora imati u vidu kada se aplicira za studentsku mobilnost. Takođe treba napomenuti da papirologija pre samog odlaska košta dosta. Viza, pečati, sudski tumači, lekarska uverenja, razni drugi papiri, depozit za stanarinu… Na sve to treba biti spreman, ali se na posletku sve to nadomesti.
Kakve su ti projekcije budućnosti, i gde sebe vidiš za tri godine?
Mnogo se trudim da naučim da živim u momentu, jer sve što je buduće je toliko neopipljivo, van svake naše kontrole, i svaki put kada pokušam da to nešto ukrotim, odem u krajnost sa razmišljanjem, i završi se panikom. Dakle, za tri godine, gde god bio i šta god radio, samo želim da budem srećan, iskren prema sebi i drugima.
