Trgovina ljudima fenomen je sa rastućim trendom u našoj zemlji i regionu. Tokom 2021. godine identifikovano je 46 žrtava trgovine ljudima u Srbiji. Čak 39 žrtava su državljani Srbije u najvećem broju eksploatisani upravo u našoj zemlji.
Stručnjaci smatraju da je ovaj broj samo vrh ledenog brega i da je realan broj žrtava mnogo veći.
Zbog toga se, na inicijativu Dobrile Marković i organizacije Sloboda nema cenu, a povodom Svetskog dana borbe protiv trgovine ljudima, u Novom Sadu tokom oktobra odvila tradicionalna, deseta po redu konferencija Sloboda nema cenu.
Konferencija je okupila stručnjake koji se bore protiv trgovine ljudima. Cilj okupljanja bio je edukacija mladih budućih stručnjaka – pravnika, psihologa, socijalnih radnika i medicinskog osoblja – kroz predavanja, treninge, diskusije i uvid u praksu.
Kroz razgovor sa učesnicima konferencije, prenosimo vam sve što treba da znate o prevenciji trgovine ljudima, kao i načinima da pomognete u slučaju da identifikujete trgovinu ljudima u svom okruženju.
Ko su žrtve trgovine ljudima?
Žrtva trgovine ljudima može biti svako, nezavisno od starosnog, socioekonomskog ili obrazovnog statusa. Ipak, u praksi, postoje ranjivije grupe koje češće upadaju u lanac trgovine ljudima.
Rade Stanojčić, stručni saradnik iz Crvenog krsta navodi da se targetiranje potencijalnih žrtava od strane učesnika u lancu trgovine ljudima vrši prikupljanjem podataka o pojedincima najčešće u malim lokalnim zajednicama – češće ruralnim i prigradskim.
Natalija Svilar, vršnjačka edukatorka iz Crvenog krsta dodaje da se učesnici u lancu trgovine ljudima često infiltriraju u siromašnija okruženja i zbližavaju sa žrtvama, kako bi stekli njihovo poverenje.
Ove teze prikazane su na konferenciji i kroz edukativni igrani film Posmatrači koji se gledao interaktivno, uz diskusiju.
Pojedinci koji su najčešće targetirani od strane učesnika u lancu trgovine ljudima su:
- ljudi u nepovoljnoj materijalnoj situaciji,
- ljudi nižeg obrazovnog nivoa
- i marginalizovane grupe sa posebnim fokusom na romsku populaciju,
navode Stanojčić i Svilar iz Crvenog krsta.
Uloga sajber prostora u lancu trgovine ljudima
Učesnici konferencije istakli su porast uloge interneta u procesima vrbovanja žrtava trgovine ljudima. Ova tendencija doživela je uspon tokom pandemije, kada se veliki broj aktivnosti prebacio u virtuelni prostor.
Akcije koje trafikeri preduzimaju u sajber prostoru ne bi li ucenili žrtvu i doveli je u lanac trgovine ljudima, te u njemu zadržali su:
- Hakovanje – jedna od aktivnosti kojom se preuzimaju nalozi na društvenim mrežama žrtava, kontrola nad ličnim podacima ili uređajima, ne bi li se pojedinac držao pod ucenom
- Impersonalizacija – internet prostor trafikeri koriste za lažno predstavljanje, uz pomoć koga mogu postizati prevarne radnje
- Catfishing – uspostavljanje kontakta na društvenim mrežama, pod lažnim identitetom, i intenzivirana komunikacija sa ciljem dolaska u kontakt i potom eksploatacije
- Revenge porn – snimljen materijal tokom seksualnog čina, kojom se žrtva ucenjuje ne bi li se vrbovala ili zadržala u položaju eksploatacije
- Cyberbullying – aktivnost koja najčešće ne prethodi procesu upadanja u lanac trgovine ljudima, ali ima značajnu ulogu u obeshrabrivanju žrtava da prijave trafikere ili izađu iz lanca trgovine ljudima – jer strepe od javne osude na internetu
Forme trgovine ljudima
Zloupotreba ljudi zarad ličnih interesa može poprimiti različite forme. Specifičnost trgovine ljudima kao zloupotrebe je to što se pojedinac eksploatiše protiv njegove volje, ili uz pomoć manipulacije bez svesti o eksploataciji, zarad tuđe finansijske dobiti.
Sve forme trgovine ljudima podrazumevaju onemogućavanje pojedinca da napusti lanac eksploatacije, što može biti učinjeno kroz:
- Zastrašivanje, ucenjivanje, manipulaciju i fizičko kažnjavanje
- Fizičku izolaciju
- Oduzimanje dokumenata koja dokazuju identitet
- Dužničko ropstvo
- Izazvanje zavisnosti kod žrtve: kroz alkoholizam i narkotike
Prinudna prostitucija
Prinuda na prostituciju je jedan od zastupljenijih vidova trgovine ljudima. Dešava se u svim zemljama, a neretko je zemlja vrbovanja i zemlja eksploatacije.
Iz razgovora sa policijom, aktivisti Crvenog krsta navode kao jedan od primera žrtava trgovine ljudima žene koje rade u striptiz klubovima – iza čega se često krije prinudna prostitucija.
Sve češće se poteže pitanje legalizacije prostitucije kako bi seksualni radnici imali osnovna radna prava, ali i kako bi se umanjila ova forma trgovine ljudima.
Mitar Đurašković, pravnik i bivši Nacionalni koordinator za borbu protiv trgovine ljudima, upozorava kako zemlje koje su legalizovale prostituciju imaju najvišu stopu trgovine ljudima i to kao zemlja eksploatacije. Kao primer navodi nesrazmernost dostupnih radnih mesta u Crvenom distriktu u Amsterdamu, koji predviđa oko 280 radnih mesta, dok u samom gradu ima više od 3000 seksualnih radnika od kojih je većina prema dostupnim podacima bez dokumenata i radnih dozvola.
Takođe, navodi da je odnos ubistava seksualnih radnika u Nemačkoj drastično povećan – za više od 200% od legalizacije.
Dodatan problem sa legalizacijom prostitucije, pored toga što olakšava trgovinu ljudima, je i to što ulazi u nacionalni registar, odnosno šifrarnik delatnosti i može da bude ponuđen nezaposlenima kao i svaki drugi posao.
Kao rešenje problema Đurašković predlaže dekriminalizaciju prostitucije, koja podrazumeva oslobađanje krivičnog gonjenja seksualnih radnika, i krivično, odnosno prekršajno, procesuiranje isključivo korisnika i onih koji omogućavaju eksploataciju.
Prinudno prosjačenje
Kao još jedan učestali vid trgovine ljudima, na svim delovima konferencije, navode se i prinudno prosjačenje i prinudno vršenje krivičnih dela.
U ovaj lanac su najčešće kao žrtve uključena deca, kao i romska populacija. Specifičnost ovog vida trgovine ljudima je u tome što ga je teško identifikovati i procesuirati.
Često je razlog tome što je prosjačenje uobičajena voljna praksa kod nekih marginalizovanih grupa. Kao takva je normalizovana u oku prolaznika i posmatrača – retko se javlja sumnja u to da su radnje tog tipa prinudne.
Sa druge strane, organizovano prosjačenje se prikriva i učestalim promenama lokacija, pa čak i gradova u kojima se radnja vrši, tako da slučajni prolaznik ne stigne da posumnja na ilegalne radnje za kratak vremenski period u kome se organizovana grupa nalazi na jednoj lokaciji.
Radna eksploatacija
Još jedan od najčešćih primera trgovine ljudima je radna eksploatacija – kada se pojedinci održavaju u određenom radnom odnosu bez honorara ili sa jako malim nadnicama, bez mogućnosti da iz tog radnog odnosa odu.
Kao jedan od problema u prevenciji radne eksploatacije, Marija Vukašinović, aktivistkinja organizacije Astra navodi lakoću kojom agencije za rad u inostranstvu dobijaju licence za rad i oglašavanje, manjak provere poslodavaca i niske sistemske kazne za situacije kada oglasi za poslove za cilj imaju prevaru ili eksploataciju.
Kao neke od indikatora mogućnosti da iza poslovnih oglasa za poslove stoje trafikeri i eksploatatori, predstavnica Astre navodi:
- nedefinisana radna mesta u oglasima,
- oglase za rad u inostranstvu gde se traži nikakvo ili bazično znanje jezika,
- ne zahteva se predznanje,
- a nudi se često visoka, nerealistična plata;
- eksploatatori često traže uplatu za izdavanje radne dozvole.
Važno je ovde istaći upozorenje da radne dozvole/vize svako mora isključivo lično da sređuje, te da ova dokumenta moraju biti izdata pre putovanja i odlaska na rad, samo i isključivo u ambasadi, odnosno konzulatu države u koju idete.
Kao podložne industrije za radnu eksploataciju navode se građevina i poljoprivreda.
Organizacija Astra bavi se prevencijom radne eksploatacije, ali i podrškom ljudima koji se nalaze u lancu radne eksploatacije ili su iz njega izašli.
U sklopu prevencije, Astra se bavi podrškom ljudima koji žele da odu na rad ili kulturne razmene u inostranstvu, ali i zemlji – onda kada pojedinci imaju strepnje da na neki način mogu biti izmanipulisani i eksploatisani. Ova nevladina organizacija pruža direktnu podršku kroz proveru ovakvih ponuda. Sa druge strane, pomaže resocijalizaciji žrtava radne eksploatacije.
Ukoliko želite da radite u inostranstvu, proverite prvo agencije koje nude mogućnost zapošljavanja. Na sajtu Ministarstva za rad, zapošljavanje i boračka pitanja mogu se videti spiskovi licenciranih agencija, kao i liste onih koji su izgubili licence.
Nažalost, oduzimanje licenci se dešava tek po prijavama, odnosno ne postoji godišnja provera ili nešto slično.
Ukoliko vam je agencija sumnjiva, možete je prijaviti inspekciji za rad, pre nego što se odlučite za dalje korake. Ovde je takođe važno da znate da korisnik nikada ne snosi troškove, već to čine kompanije koje zapošljavaju.
Kako se boriti protiv trgovine ljudima?
Kako bi se smanjila mogućnost uspešnog vrbovanja, kao i povećala šansa izvlačenja žrtve iz lanca trgovine, važno je da postoji celovita, udružena i sinhronizovana akcija nekoliko strana.
Potrebno je da se potencijalne ranjive grupe na vreme preventivno edukuju, da profesionalci u svim institucijama budu adekvatno istrenirani i osposobljeni kako za prepoznavanje indikatora tako i za rad na terenu i u realnim situacijama.
Prevencija kroz edukaciju
Aktivisti Crvenog krsta kao primarni vid prevencije trgovine ljudima vide vršnjačke edukacije, koje se najčešće u obrazovnim i institucionalnim okvirima organizuju grupno.
U odabiru ciljnih grupa za edukacije najveći fokus stavlja se na gimnazije i fakultete, jer odatle u budućnosti dolazi najveći broj budućih edukatora i aktivista.
Ovde se, takođe, računa na to da će učesnici edukacija da edukuju svoje vršnjake o tome kako da prepoznaju vrbovanje, kao i kako da reaguju u datim okolnostima.
Sa druge strane Mitar Đurašković, pravnik i aktivista, i bivši Nacionalni koordinator za borbu protiv trgovine ljudima, navodi primere dobrih praksi u nekim evropskim državama, gde se preventivno edukuju potencijalni korisnici prostitucije – biznismeni, profesionalni sportisti visokog ranga i sl.
Na ovaj način dolazi do smanjenja normalizacije određene vrste eksploatacije, pa samim tim i potrebe odnosno potražnje. Ovo na duže staze dovodi do smanjenog obima poslovanja eksploatatora, te se samim tim smanjuje i intenzitet vrbovanja žrtvi.
Institucije, prevencija i prekid lanca
Osim prevencije kroz edukaciju, primarnu ulogu u sprečavanju trgovine ljudima i zaustavljanju kriminalnog lanca preuzimaju policija, pravosudne institucije, nevladin sektor, mediji i medicinari.
Uloga medicinskog sistema
Dr Sava Veselinović, dugogodišnji trener na Programu borbe protiv trgovine ljudima Crvenog krsta Srbije navodi da medicinski radnici prilikom pregleda mogu da imaju važnu ulogu u identifikaciji žrtava nasilja i radne i seksualne eksploatacije.
Neki od indikatora koje medicinsko osoblje može da prepozna, a koji mogu biti u vezi sa trgovinom ljudima su:
- loše srasli prelomi kod pacijenata,
- modrice u različitim stadijumima oporavka,
- skrivene povrede,
- dekubitalne rane od igala, koje mogu biti u vezi sa izazivanjem zavisnosti o narkoticima kod žrtava trgovine ljudima,
- ginekološke i urološke povrede,
- višestruki pobačaji/trudnoće,
- traume glave,
- povrede ručnih zglobova,
- tragovi davljenja,
- žrtve često dolaze na preglede u pratnji svojih trafikera jer im je ograničena sloboda kretanja,
- loša higijena, neuhranjenost, iscrpljenost u kombinaciji sa nekim od gore navedenih indikatora.
U situacijama kada lekar primeti neke od ovih indikatora, u obavezi je da slučaj prijavi nadležnim institucijama, MUP-u i/ili centru za socijalni rad.
Edukacija studenata medicine i podizanje svesti kod medicinskog osoblja o prepoznavanju signala trgovine ljudima od krucijalne je važnosti u borbi protiv trgovine ljudima.
Uloga socijalnih radnika i psihologa
Dr Nada Padejski Šekerović, rukovoditeljka Sigurne ženske kuće navodi da su prepoznavanje i primena indikatora za procenu i prepoznavanje trgovine ljudima ključni za pravovremeno reagovanje.
U isto vreme izražava zabrinutost jer se upravo ove teme i obuke ne uključuju u kurikulum na fakultetima ni za jednu grupu koja je učesnik u ovim procesima, pa tako psiholozi, sociolozi, pedagozi, pravnici, medicinari i policijski službenici nisu adekvatno obučeni za rad u ovakvim situacijama. Dodaje i da specijalizovanih psihologa, pedagoga i psihijatara za rad sa decom koja prežive lanac trgovine i uspeju da izađu iz njega skoro da uopšte i nema u Srbiji.
Obuke i treninzi se doduše sprovode u okviru radnih mesta, ali se ne kontroliše nivo usvajanja niti se rade reevaluacije i kontinuirana edukacija. Samim tim profesionalnom kadru je mnogo teže da ustanovi sumnju, prepozna, i podrži kroz proces žrtve trgovinom ljudi. Neophodna je stalna edukacija, senzibilizacija profesionalnog kadra, ali i alati za reintegraciju žrtvi.
Neki od indikatora koje socijalni radnici i psiholozi mogu da prepoznaju, a koji mogu biti u vezi sa trgovinom ljudima su vezani za:
- Materijalnu situaciju i kontrolu prihoda
- Uslove rada
- Kontrolu, primenu sile i obmane jednog lica ka drugom
- Ponašanja u vezi sa saradnjom sa službenim licima kao i prema roditeljima/starateljima, odnosno licima koja su u pratnji
- Životnu istoriju i poznavanje zajednice
- (Ne)posedovanje identifikacionih dokumenata
- Uslove stanovanja
Svako fizičko lice može da uspostavi sumnju na odvijanje vrbovanja ili već tekućeg procesa trgovine ljudima, i da slučaj prijavi nekoj od nadležnih institucija – uvek i u svakom slučaju bilo kojoj upravi MUP-a, ali i lokalnim upravama centra za socijalni rad.
Ovde je važno da se razjasni da, kao i medicinsko osoblje, i psiholozi i socijalni radnici samo uspostavljaju sumnju na postojanje trgovine ljudima. Samu identifikaciju žrtvi vrši Nacionalni centar za zaštitu žrtvi trgovine ljudima, a na teren izlazi isključivo policija.
Procesi se malo razlikuju kada su žrtve trgovine ljudima deca – tada odgovornost preuzima lokalni centar za socijalni rad u odnosu na nacionalni centar.
Uloga policijskih službenih lica i pravnog sistema
Službenici policije i pravosuđa su mesto početka i završetka (pravnog) procesa u slučaju trgovine ljudima i radne eksploatacije. Stoga nas je najviše obradovao neočekivano veliki broj studenata prava.
Mitar Đurašković, pravnik i bivši Nacionalni koordinator za borbu protiv trgovine ljudima, upoznao nas je tokom radionice za studente prava, da se pravno i statistički Srbija ipak drži bolje nego zemlje regiona i Evropske Unije.
Dobre strane domaćeg pravnog sistema su to što žrtvu identifikuje Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima, i lice dobija zaštitu i podršku centra za socijalni rad bez obzira da li se krivični postupak vodi po optužbi za trgovinu ljudima, radnu eksploataciju ili npr. prostituisanje.
Ovo nije slučaj u većini država Evropske Unije, gde je Tužilac taj koji identifikuje žrtvu. Ukoliko on odluči da nema dovoljno dokaza za podizanje krivične prijave za trgovinu ljudima nego je npr. u pitanju povreda radnog prava, žrtva ostaje bez prava na podršku centra za socijalni rad.
Dalje, u Srbiji, od 2009, nije više moguće umanjenje kazne za trgovinu ljudima, narkoticima i silovanje. Što znači da nema uvođenja takozvanih olakšavajučih okolnosti. Trenutne kazne iznose od tri do petnaest godina za trgovinu ljudima, odnosno pet do petnaest za trgovinu dece, dok organizovane grupe dobijaju minimalno deset godina zatvora.
Takođe, Evropski Savet prepoznao je i pozitivno ocenio, specifičnost statističkih podataka kod nas. Na jednom mestu, vrlo transparentno se mogu naći godišnji i mesečni izveštaji gde su odrađene klasifikacije prema:
- obliku eksploatacije,
- mestu eksploatacije,
- izvornom mestu žrtve,
- mestu vrbovanja,
- polu žrtve,
- godištu žrtve, itd.
Loša strana našeg pravnog sistema je što procesi traju nepotrebno dugo i nisu podržavajući u reintegracijskom procesu jer žrtva više puta izlazi na suočavanja sa svojim eksploatatorima.
Takođe, procesi se vrlo često pretvaraju u parnični postupak na finansijski teret žrtve. A dolazi i do promene osnova za krivično gonjenje odnosno prijavu, pa tako neretko umesto da se eksploatatorima sudi za trgovinu ljudima, sudi im se za omogućavanje prostitucije maloletnih lica što uključuje drugačije kazne.
Ove dve prakse bi trebalo onemogućiti, kako bi došlo do funkcionalnijeg procesuiranja okrivljenih, ocenjuje Đurašković.
Uloga medijskih radnika
U sklopu konferencije Sloboda nema cenu održana je i radionica za novinare i studente novinarstva, na kojoj je novinarka Radoslavka Žigić istakla važnost stavljanja interesa žrtve iznad objave medijske priče.
Istraživački novinar najpre ima ulogu prikupljača podataka – u okviru koje je bezbednost žrtve na prvom mestu.
Ovo znači da se priča ne objavljuje, ni u kom obliku, ukoliko time dovodi u opasnost bilo koga ko je trenutno u lancu trgovine kao žrtva, kao i da i kada se objavi priča potrebno je promeniti imena, lokaciju, i detalje priče.
Po prikupljanju podataka, njegova uloga je alarmiranje institucija.
U ovom procesu je, prema navodima novinarke primarno izvestiti istovremeno što veći broj institucija i organizacija koje se bore protiv trgovine ljudima, kako procesuiranje slučaja ne bi zavisilo samo od jednog subjekta.
Informisanjem više organizacija istovremeno – i obaveštavanjem tih institucija ko je sve o slučaju informisan, novinar sprečava da se izvršenje zaustavi ukoliko je neko u lancu odgovornih podložan korupciji, te vrši pritisak na institucije.
Procesuiranje trgovine ljudima i resocijalizacija žrtava
Reintegracija počinje već samim prijavljivanjem, što se često usporava reviktimizacijom tokom sudskih procesa.
Sudski procesi
U radu sa žrtvama trgovine ljudima, zarad zaštite žrtve, važno je u svim sferama, a ne samo u medijskoj, u fokus staviti podršku i zaštitu žrtve i njene interese.
Oporavak pojedinaca koji su bili žrtve je višegodišnji proces, a u tome ne pomaže ni sudski postupak u okviru koga se zbog dužine procesa i davanja iskaza, žrtva neretko reviktimizuje, ističe Lidija Đorđević iz udruženja Atina. Ona navodi da je od krucijalne važnosti skratiti sudske procese i u idealnom procesu doći do toga da žrtva samo jednom daje iskaz.
Uz ovo ide i neophodna medicinska i psihološka podrška, kao i to da se žrtvi da određeni vremenski period za samorefleksiju i oporavak, posebno u fazama kada su njeni trafikeri još uvek neprocesuirani od strane sistema.
Podrška u resocijalizaciji
Marija Vukašinović iz Astre navela je da se žrtve često plaše ne samo da prijave slučajeve eksploatacije, već strah ostaje prisutan i nakon što se slučaj procesuira i oslobode se.
Žrtve se često plaše procedura kao što su odlazak kod socijalnog radnika i traženje medicinske pomoći. Medicinska pomoć je žrtvama često potrebna ne samo zbog procesa dokazivanja prethodne eksploatacije već i zbog posledica eksploatacije.
Žrtve sa kojima radi udruženje Astra često imaju dentalne probleme, zbog loše higijene kojoj su bili izloženi tokom eksploatacije, ili im je potrebna terapija za polne bolesti.
U procesu resocijalizacije žrtve veliku ulogu mogu da imaju institucije, ali i nevladin sektor.
Organizacije poput Astre pomažu žrtvama direktnom i psihosocijalnom podrškom u procesu oporavka i u institucionalnim i drugim procesima koji slede nakon oslobađanja iz lanca trgovine ljudima.
U ove procese spada i pomoć pri prijavljivanju nekadašnjih žrtava na Nacionalnu službu za zapošljavanje.
Znanje, svesnost, senzibilnost i komunikacija
Kao zaključak i sumiranje cele konferencije može da posluži apel dr Padejski Šekerović koja podvlači da je važno je da se o ovome priča, i da svaka osoba ima adekvatne informacije koje će joj dati moć da izbegne vrbovanje, odnosno da prepozna ako ima nekog u okruženju ko je žrtva trgovine ljudima.
Ona dodatno ističe da su roditelji ti koji bi trebali prvi da podrže dete, i prepoznaju moguće promene i proces vrbovanja, ali roditelji nisu često dovoljno emocionalno pismeni ni prisutni u životu deteta. Ali ono što ometa roditelje u tome je opravdavanje i legitimizacija nasilja u porodici, kako rodno zasnovanog, tako i onog usmerenog prema deci – znamo svi onu dobru staru batina je iz raja izašla.
Samim tim nema razvoja adekvatne komunikacije ni prepoznavanje promena u ponašanju deteta niti toga da je upalo u proces vrbovanja. Jedno od mogućih rešenja jeste podsticajno roditeljstvo. Podrška roditelja je dovoljna i nije potrebno da roditelj bude neki ekspert, ali je važno da prepozna promene u ponašanju svog deteta.
Što se tiče obučavanja profesionalaca, dr Padejski Šekerović je istakla da u kurikulumima na fakultetima do pre 10 godina nije postojao ni jedan predmet koji informiše i osposobljava studente da prepoznaju i jedan oblik nasilja, a još uvek je i trgovina ljudima nezastupljena. Idealno rešenje bi svakako bilo da se ovi tipovi i oblici treninga obavljaju u toku školovanja odnosno da budu uvršteni u kurikulum, ali do tada konferencije ovog tipa su alternativna metoda.
Mitar Đurašković dodaje da edukacija građanstva o njihovim radnim pravima, kanalima informisanja i podrške, kao i jačanje sindikalnih organizacija može da osujeti normalizaciju povreda radnih prava koja posle vode i do neprepoznavanja radne eksploatacije.
*Amplitude Magazin je bio medijski partner konferencije Sloboda nema cenu. Ovaj tekst urađen je u saradnji sa NVO Sloboda nema cenu, kao i učesnicima konferencije.
