Uz izvesnu dozu skepticizma, volontiranje možemo posmatrati kao određenu vrstu ulaganja (neplaćenog rada) koje nam se možda i neće vratiti kasnijim poslovnim benefitima, dok sa entuzijastične strane volontiranju se prilazi kao prema vrednom iskustvu i ulogu.
Na koje god gledište se odlučili, država i pravne regulative imaju ulogu uređivača ove oblasti, kako bi volontiranje svrstali u procese podjednako korisne pojedincima koji otpočinju svoje radno iskustvo, organizatorima volonterskih mogućnosti, ali i samim poslodavcima prilikom zapošljavanja kandidata.
Volontiranje – pojam i definicija
Ljudi širom sveta se odlučuju na volontiranje iz mnogobrojnih razloga. Neki od njih su:
– pokušaj smanjenja procenta siromaštva,
– poboljšanje osnova zdravstva i (ne)formalnog obrazovanja,
– zaštita društvene sredine,
– smanjenje rizika od prirodnih nepogoda ili nasilja prouzrokovanog sukobima među različitim zemljama.
U svim ovim poljima, osnovna svrha volontiranja je negovanje opšteg dobra za ljude i zajednicu u kojoj se nalaze.
Prema jednoj od brojnih definicija, volontiranje je neprofitna, neplaćena aktivnost kojom pojedinci, odnosno volonteri, samostalno ili u okviru određene grupe/organizacije doprinose dobrobiti svoje zajednice ili celog društva. Volonterizam predstavlja deo istorije gotovo svake civilizacije i počiva na ideji da se globalni planovi mogu realizovati ukoliko se počne sa postavljanjem siljeva i realizacijom na lokalnom nivou.
Volonter, prema savremenom shvatanju, označava osobu koja dobrovoljno pruža svoje usluge onima kojima su neophodne, bez materijalne nadoknade, odnosno, dobiti. Reč volonter vodi preklo iz latinskog jezika i reči voluntarius: dobrovoljan.
Glagol volontirati/volontiranje prvi put je zabeležen 1755. godine. Izveden je iz imenice dobrovoljac, odnosno onaj koji se nudi za vojnu službu, iz srednje francuskog voluntaire. U nevojnom smislu, reč je prvi put zabeležena tokom 1630-ih. Reč volontiranje ima noviju upotrebu – i dalje pretežno vojnu – što se podudara sa frazom zajednička služba (community service, pod koju se podvodi volontiranje kao čin). U vojnom kontekstu, dobrovoljačka vojska je vojno telo čiji su vojnici izabrali da uđu u službu, za razliku od regrutovanja. Takvi volonteri ne rade „besplatno“ i redovno im se plaćaju.
Zakon o volontiranju u Republici Srbiji
Prema zakonu o volontiranju, volontiranje predstavlja organizovano, dobrovoljno pružanje usluga ili obavljanje aktivnosti koje su od opšteg interesa, za opšte dobro ili za dobro drugog lica, bez isplate novčane naknade ili potraživanja (zahteva) druge imovinske koristi.
Oblik volontiranja
Volontiranje prema vremenskom okviru izvršenja volontiranje može biti:
- dugoročno: ono traje duže od 10 časova nedeljno, najmanje tri meseca bez prekida
- kratkoročno: traje do 10 časova nedeljno, manje od tri meseca i
- Ad hoc: ne traje duže od 10 časova nedeljno, najduže 30 dana bez prekida ili sa prekidima, u toku kalendarske godine.
Šta nije volontiranje?
Aktivnosti koje se ne smatraju volontiranjem:
- vreme provedeno na stručnom osposobljavanju/usavršavanju/praktičnom radu bez zasnivanja radnog odnosa (u skladu sa Zakonom o radu) – obuke koje jedno lice može da prođe bez potpisivanja ugovora o radu
- rad van radnog odnosa (u skladu sa Zakonom o radu) – aktivnosti koje se ne odvijaju u prostorijama namenjenim za rad
- obavljanje usluga ili aktivnosti koje je jedno lice dužno da pruži drugom – zakonsko izdržavanje (briga) o drugom licu – kao primer navešćemo odnos između poslovno nesposobnog roditelja koji nije u mogućnosti da se stara o samom sebi i deteta koje je radno sposobno i dužno da pruža pomoć
- izvršavanje sudskih, prekršajnih i drugih odluka nadležnog organa – izvršavanje kazni zbog učinjenog prekršaja ili krivičnog dela, u zavisnosti od toga da li je delo koje smo počinili manje ili više opasno po društvo
- obavljanje ad hoc aktivnosti od opšteg interesa, za opšte dobro ili za dobro trećeg lica koje ne traju duže od 10 časova nedeljno, najduže 30 dana bez prekida ili sa prekidima u toku kalendarske godine – negovatelj/negovateljica – lice koje se dobrovoljno stara o osobi koja nije sposobna da vodi računa o svojim potrebama, interesima
Ko može da volontira i kako?
Prema zakonu koji važi u Republici Srbiji, volontiranje može da obavlja svako ko ima najmanje 15 godina. Sve dok ne postane punoletan (18 godina), maloletna lica mogu da volontiraju samo uz saglasnost roditelja ili staratelja. Za sve one koji su punoletni važe propisi iz Zakona o zaštiti na radu, što znači da mogu obavljati teške fizičke poslove na osnovu nalaza nadležnog zdravstvenog lekara koji potvrđuje da takav rad nije štetan po njihovo zdravlje. Za punovažnost (validnost) ugovora se zahteva pismena forma.
Pismena forma ugovora mora biti potpisana od obe strane u slučajevima:
- Kada je u pitanju dugoročno volontiranje
- Kada volontira maloletna osoba (i kratkoročno i dugoročno volontiranje)
- Kada volontira strani državljanin (i kratkoročno i dugoročno volontiranje)
- Kada volontira apartid odnosno lice koje nema državljanstvo ni jedne zemlje (i kratkoročno i dugoročno volontiranje)
- Kada to zahteva: volonter (lice koje volontira),
organizator volontiranja (organizacija) ili
korisnika volontiranja (lice koje koristi volonterske usluge) - Kada državljanin naše zemlje volontira u inostranstvu, ali je sedište neprofitne organizacije na teritoriji Republike Srbije
Primarni pojmovi Zakona o volontiranju i njihova značenja
VOLONTER – u ulozi volontera može da se pojavi državljanin Republike Srbije ili stranac. Postoji mogućnost da naiđemo na određena ograničenja koja se odnose pre svega na uzrast (kada volontiranje zahteva zrelost i sposobnost za rasuđivanje) i lične karakteristike potencijalnog volontera (ispunjavanje uslova koji se tiču volonterskog rada). Neki od uslova mogu biti:
– potreban određen broj godina za oblast koja se odnosi na volontiranje;
– godine volonterskog iskustva;
– poznavanje određenog jezika;
– poznavanje određene oblasti;
– motivisanost;
– zainteresovanost
KORISNIK VOLONTIRANJA – može biti fizičko ili pravno lice, čiji osnovni cilj nije sticanje dobiti.
ORGANIZATOR VOLONTIRANJA – u ovoj ulozi nailazimo na pravna lica čiji se osnovni ciljevi, u skladu sa osnivačkim aktom (ugovorom o osnivanju), ne sastoje od sticanja dobiti. Kao organizator se može pojaviti privredno društvo, javno preduzeće, državni organ, organ autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave,nevladine organizacije, kao i organ mesne zajednice.
Privredna društva i javna preduzeća mogu biti organizatori volontiranja ukoliko ispunjavaju sledeća tri uslova:
- da se volontiranje organizuje za opšte dobro, odnosno dobro drugog lica na poslovima van delatnosti privrednog društva/javnog preduzeća
- da se obavljanjem volonterskih usluga i aktivnosti ne stiče dobit
- da volontiranje ne zamenjuje rad zaposlenih i drugih radno angažovanih lica u privrednom društvu/javnom preduzeću
Ministarstvo nadležno za rad daje saglasnost na program volontiranja ukoliko ga organizuje privredno društvo ili javno preduzeće. Program se sastoji od podataka o organizatoru, korisniku volontiranja, mestu obavljanja, trajanju volontiranja, broju volontera, kao i podataka o osposobljavanju za volontere. Privredno društvo je dužno da dostavi svu dokumentaciju kojom se garantuje da se volontiranje obavlja i da će se obavljati u skladu sa zakonom. Ministarstvo je dužno da u roku od 15 dana od prijema programa volontiranja, odnosno dopune dokumentacije, odluči o davanju ili odbijanju saglasnosti na program volontiranja.
Npr. Pravni fakultet u Novom Sadu radi sprovođenja seminara iz oblasti Krivičnog prava angažuje volontere iz Crvenog krsta. Oni studentima jasnije približavaju pojedine lake i teške telesne povrede koje mogu da nastanu kao posledica izvršenja krivičnog dela. Dakle, ovde nema materijalne dobiti ni za jednu stranu, već samo razmene znanja.
U ovom primeru:
volonteri: angažovano osoblje ili volonteri iz Crvenog krsta
korisnici volontiranja: studenti pravnog fakulteta koji pohađaju seminar iz oblasti Krivičnog prava.
organizator volontiranja: Pravni fakultet
Sporna pitanja volonterizma u Republici Srbiji
U Republici Srbiji volontiranje služi za razvijanje određenih kompetencija koje su veoma značajne za buduće zaposlenje.
Da li volontiranje zaista daje prednost prilikom pronalaženja posla kod određenog poslodavca?
U gore istaknutom intervjuu, na pitanje Da li se Zakon o volontiranju može smatrati adekvatnim, Aleksandra Kovačević, menadžerka ljudskih resursa u Uniji poslodavaca Republike Srbije objasnila je da ovaj zakon ipak ne možemo okarakterisati adekvatnim jer je restriktivan i ne podstiče volontiranje. Ona dalje objašnjava da se najviše javljaju problemi prilikom korporativnog volontiranja, jer zakon ne prepoznaje takav tip volontiranja.
Takođe, dodaje da zahtev za ispunjavanjem dugotrajnih administrativnih procedura ne podstiče fleksibilnost i ekonomičnost volonterskih praksi. Doduše, ističe da postoje naznake da će doći do izmene samog zakona zbog značaja koji volontiranje ima. Ono što bi najviše pomoglo jeste obavezivanje organizatora da izdaju preporuke volonterima nakon završenog perioda volontiranja. Za sada, preporuke se isključivo izdaju na zahtev volontera, a problem predstavlja to što volonteri, uglavnom, nisu upoznati sa tim, te često ostaju bez svojih preporuka. Takođe, pretpostavlja se da volontira veći broj ljudi od prijavljenog, i smatra se da je ovo posledica izrade neodgovarajuće statistike odnosno ne poštovanja trenutno ustanovljene procedure i nepotpisivanja volonterskih ugovora.
Da li je zloupotreba volonterizma neizbežna?
Zakon o advokaturi nalaže angažovanje lica kao pripravnika uz potpisivanje ugovora o volontiranju, što znači da se određenom licu u svojstvu pripravnika ne uplaćuje naknada, a porezi i doprinosi su na nivou od 6 procenata od minimalno propisane zarade. U skladu sa Zakonom o zdravstvenoj zaštiti potpisuje se ugovor o volontiranju, a drugoj ugovornoj strani se ne uplaćuje naknada sve dok ne položi stručan ispit. Doduše, pripravnici, u zavisnosti od advokatskih kancelarija, za obavljanje rada dobijaju određenu novčanu naknadu.
Radi zaštite od zloupotreba, volonteri imaju pravo obraćanja Inspekciji rada koja je nadležna za utvrđivanje postojanja prestupa kao i određivanje visine kazni.
Prilikom analiziranja i istraživanja, navodeći prednosti i mane koje prožimaju proces volontiranja, pravna regulativa na nedovoljno jasnoj bazi diferencira volontiranje, ali mu pridaje značaj samim postojanjem zakonske regulative. Od poslodavaca se očekuje da svojim budućim zaposlenima pružaju slobodu prilikom sticanja znanja i veština, ali ne i zloupotrebu do koje vrlo često dolazi.
Smatram da bi svaki poslodavac bi trebalo da ima razvijeniju sliku o neprofitnom radu koji nas ume podstaći, a i pomoći nam prilikom odabira zaposlenja. Volonteri se svojom voljom odlučuju da napreduju i angažuju se se u raznim oblastima, dok za svoj trud i rad bivaju potcenjeni.
Zbog raznoraznih zloupotreba koje se obično ne sankcionišu, pristup volontiranju biva ponekada zanemaren. Odgovarajuća objektivnost, uz to i informisanost, a i adekvatna sankcija za svaku zloupotrebu teži ka uspostavljanju prilika, rasta i razvoja svake osobe u bilo kojoj kompaniji čija je, pre svega, dužnost da ozbiljno pristupi svim zakonima i propisima, pa i Zakonu o volontiranju.
