Zašto je feminizam i dalje pogrdna reč?

U našem društvu se svi i dalje štrecaju na reči feminizam i feministkinja, više nego na reči silovatelj, pedofil, porodično ubistvo, porodično nasilje i femicid.

Inicijalno osmi mart kao praznik je uspostavljen kako bi osvestio borbu za ženska radna prava. Od borbe za ženska prava ostali su nam osmomartovski vodiči za kupovinu poklona, tezge sa karanfilima i prazan novčanik. Šta se tu dogodilo?

8. mart nekad i sad

Ideološki, ovaj praznik jako je dugo nosio asocijativno obeležje komunizma i socijalizma – iz prostog razloga što je iniciran od strane žena koje su se borile za svoja radna prava: prava na rad, pravo na kraće radno vreme (ako ste mislili da je 8 sati radnog vremena beskrajno dugo, pomnožite ga sa ‘radno vreme je dokle vam poslodavac naredi da ostanete na poslu taj dan’), pravo na istu zaradu za isti posao koji obavljaju i žene i muškarci, pravo na trudničko i porodiljsko odsustvo, pravo na bolje uslove rada – čitaj bez uslovljavanja u vidu seksualnog zlostavljanja i fizičkog iživljavanja… I ljudi moji, ovde govorimo o kraju 19og i početku 20og veka.

Ubrzo dolazi do aktivacije sufražetkinja i do prvih jačih talasa protesta u znak nezadovoljstva ljudskih bića ženskog pola, koji je obeležen kao feminizam. Protestovale su jer se tretiraju kao materijalno dobro u razmeni muškaraca pri zaključivanju dugoročnih poslova (prisetimo se da je institucija braka, pre nego što je romantizovana, služila kao garant za neke poslovne ili političke dogovore između dve porodice, u zavisnosti od njihovih statusa). Ovde govorimo o periodu kojem još uvek nije održana stogodišnjica. Ugovoreni brakovi i dalje postoje, i dalje se neguju.

Danas, žene imaju pravo i obavezu da rade i da budu majke, da budu seksualno i fizički zlostavljane samo od svojih partnera, i ponekad šefova i da prestanu da budu histerične oko svega. Eto im, neka budu superžene! A evo i karanfil!

Da li je samo majka žena?

Još jedna odlika ovog kvazi praznovanja jeste ta što se povlači crta jednakosti između žene i majke (ovo je doduše slučaj, uglavnom, samo sa SFRJ i državama koje su iz iste proizašle). Dakle, da biste bili žena morate da budete majka. Požrtvovana majka naravno. Još bolje – namučena baka. Sve ostalo može da se relativizuje. Možete da se prošvercujete ako ste vaspitačica i/ili učiteljica, i radnica sa partijskom knjižicom, naravno. I dosta s tim. Po momka za udaju! Šta ima za ručak? Je li pometena kuća?

Zatrpavanje suštine jeftinim šarenišom i svođenje praznika moćne simbolike na hibrid Majčindana i Valentinova, nije od juče. Osmi mart ima interesntnu istoriju. U Sovjetskom savezu je bio državni praznik, ali kao ‘dan radnica’. Na zapadu je marginalizovan kao ‘komunistički produkt’, a u SFRJ se lelujao između fabričkih pijanki i porodičnih manifestacija tipa ‘jedini dan u godini kada tata usisava kuću i mami donosi cvjeće’. Dakle, niti smo juče bili, niti smo danas svjesni suštinskog značaja ovog praznika. Zatrpani smo reklamama tipa ‘iznenadite svoje dame poklonom’ ili ‘proslavite Dan žena uz tamburaše i vino’, a to baš i nema mnogo veze sa borbom za ravnopravnost žena. M.Milojić

Mislim da je odveć jasno da ovde ništa nema veze sa praznovanjem ravnopravnosti, a još manje sa ravnopravnošću, i da je ovde nastavljen da se neguje patrijarhatski pogled na ženu kao na slugu muževljevu, koja se ostvaruje isključivo kroz svoje rasplođavanje i kao žrtvenik porodice. Ako je u tome uspela – uručimo joj cvet za to i hajmo dalje!

(Internalizovani) patrijarhat i feminizam

Pomislio bi čovek da je pravo na sopstveni život, na sopstvene odluke o svom toku života i o tome šta želite da činite sa svojim telom normalna stvar. Naravno da jeste. Ukoliko ste muškarac.

Ukoliko ste pak žena, stvari stoje drugačije.

U poslednjih sto godina mnogo stvari se promenilo. Žene, uglavnom, imaju prava na svoj život. I, uglavnom, imaju prava da donose neke odluke o svom telu.

Kako se ne bismo rasplinuli na istok i zapad, hajde da sagledamo samo društvene okvire u kojima živimo i krećemo se danas, imajući u vidu da smo mi postsocijalistička republika, zemlja u tranziciji, koja se i dalje nalazi u okvirima i stegama patrijarhalne tradicije, sa većinskim stanovništvom koje živi u siromaštvu, ili na ivici istog. Da li u našem društvu postoji ravnopravnost, da li shvatamo šta je feminizam i da li smo uopšte spremni za tako nešto?

U većinskom delu našeg društva feminizam je i dalje kakva ružna apstrakcija, koja se uglavnom karakteriše kao muškomrzačka antireligijska stvar isfrustriranih ružnih žena i projekat zapada (po želji dodati: združen sa promovisanjem lgbtq populacije) da rasturi porodice i satre naše seme zauvek. Recimo da je biti feministkinja u patrijarhatu kao biti Jevrejin u Nacističkoj Nemačkoj. Ne baš zabavno.

Ono što je ovde posebno interesantno jeste da žene, pogotovo one koje intenzivno rade na svom obrazovanju, karijeri i sticanju poštovanja prema sebi kao individui, a ne kao nečijoj kćerci, ženi, majci, beže od feminizma kao đavo od krsta. Kažu: one nisu ružne i ne mrze muškarce da bi bile tamo neke feministkinje. Svojevremeno mi se jedna drugarica i podičila time što joj je profesor dao kompliment (!) da ona ipak nije feministkinja, i da se prevario.

Jasno je da imamo posla i sa internalizovanjem patrijarhata. Kao i u svakom sistemu, potlačeni se trude da opravdaju i odbrane sistem – jer se tako osećaju sigurnije od (nasilnih) posledica koje slede usled nepoštovanja tog sistema. U služaju žena koje brane patrijarhat, internalizacija podrazumeva prihvatanje mizoginije, šovinizma i seksualne objektivizacije kao jedine moguće opcije za preživljavanje. Ovo je, uglavnom, nesvesna radnja i usko je povezana sa instinktom za preživljavanje.

”Internalizovani seksizam ima oblik seksističkog ponašanja i stavova koje žene nameću sebi ili drugim ženama i devojkama. U većem obimu, internalizovani seksizam spada u široku temu internalizovanog ugnjetavanja, koji se sastoji od opresivnih praksi koje nastavljaju krugove čak i kada članovi grupe ugnjetavača nisu prisutni.”

Suma sumarum, ovo sve znači da su muškarci tokom vekova toliko dobro odradili posao da žene nastavljaju da maltretiraju međusobno jedna drugu, kao i da vaspitavaju svoju decu da budu deo sistema i da se ugnjetavaju međusobno. Žene se i dalje vaspitavaju tako da je njihova jedina vrednosna odlika rađanje, a svrha služenje – deci, mužu, bogu i narodu.

Ne dajte se prevariti, problem ovde nije u rađanju kao takvom. Problem je u nepostojanju izbora u društvu koje počiva na osuđivanju drugosti i njegovog isključivanja. Uglavnom usled straha za gubitkom nadmoći koja je stečena samim rađanjem sa muškim polnim organom.

Šta je feminizam?

Feminizam sam po sebi ne podrazumeva samo žene, već sve osobe koje osveste problematiku patrijarhata i njegov ugnjetavački sistem poguban jednako i po muškarce i po žene. Feminizam podrazumeva jednakost u mogućnostima i izborima.

Ako vam je i dalje teško da to razumete, zamislite patrijarhat kao apsolutnu monarhiju, e pa muškarci su deo populacije plave krvi koji sve dobijaju na gotovo jer su se tako rodili, a žene su kmetovi – jer su se tako rodile. Monarhija je prevaziđen oblik vladavine već dvesta godina. Ipak, žene su pre manje od sto godina prestale da budu materijalna dobra u očima zakona uglavnom evropskih i severno američkih zemalja – u većini muslimanskih zemalja to još uvek nije slučaj. Šta to znači?
To znači da su do tridesetih godina prošlog veka žene, kao i robovi, bile lišene mogućnosti:

• odlučivanja o bilo čemu uključujući i mogućnosti da žive ili umru, da rode ili ne rode, dakle ako ste žensko, vlasnik vašeg života je prvo vaš otac (u slučaju smrti oca vaš najstariji brat, pa onda ostala braća ako ih imate) i na kraju vaš muž, odnosno njegov najstariji brat u slučaju njegovog odsustva ili smrti.

• posedovanja bilo kakvih materijalnih dobara – čak i ako ste ih doneli sa sobom ili nasledili. Bilo vam je potrebno punomoćje oca, brata ili muža kako biste mogle da odete u banku da izvadite vaš novac, ili da napišete ček da biste platile/kupile nešto, čak i ako ste vi zaradile to radeći danonoćno u nekoj fabrici. Prosto nije postojala pravna osnova koja vam obezbeđuje mogućnost ekonomske nezavisnosti ni u kom vidu.

• emotivnih i bilo kakvih drugih potreba – jer na kraju dana, sve žene su samo manične hormonalne histerične ludače. Ako vam je nešto smetalo, mogle ste eventualno da završite u kadi sa ledom i da vas pre i posle toga tresu strujom.

• da vam smeta bilo kakav vid seksualnog uznemiravanja i nasilja (od ”šaljivih” doskočica, do silovanja i prebijanja). Mogle ste eventualno da završite u zatvoru jer se ne trudite dovoljno da budete smerne, ponizne i pritom još i klevetate (svog) muškarca. Ako ste silovane od strane muškarca koji nije vaš muž, mogle ste jedino da dobijete brak sa silovateljem. Tako da ako ne biste pristale na dejt ili brak sa nekim likom, on vas siluje i voila! Udaj se za svog silovatelja. Zakoni su postali problematični tek pre pedesetak godina, a neke države ga nikada nisu uklonile iz svog pravnog sistema. Porodično nasilje i bračno silovanje još uvek su teme kojima se prilazi sa podsmehom i sa visokim nivoom mizoginije – i od strane muškaraca i od strane žena.

• da brinete o svom detetu – ako je muškarac tako odlučio. Ne želite više da budete sa svojim mužem jer vas bije na mrtvo ime svaki dan? To u 100% slučajeva znači da nema više ni deteta. Tek sredinom prethodnog veka počeli su da se usvajaju zakoni o mogućnostima samohrane majke kao odgajivača deteta. Naravno, pre toga je žena morala da bude priznata kao ravnopravni građanin od stane države. To vam je ono kada kažu dobile su pravo da glasaju, uz obaveznu opasku – a ne razumeju se u politiku. Pritom niko ništa nije dobio, već je mnogo žena umrlo – uglavnom isprebijano od strane vlasti i/ili sopstvenih muževa, dok mediji konačno nisu počeli da koriste izveštavanja o tome u političke svrhe i manipulacije protiv vladajućih.
  
• da se obrazujete. Pravo na obrazovanje koje za krajni cilj nije imalo udaju, nego akademsko osposobljavanje žene i mogućnost pariranja muškarcima na višim položajima, počelo je da se uvodi tek proteklog veka. Dakle, tek poslednjih sto godina je postalo legalno da se žena obrazuje. Malo razmislite i o tome.

Ovaj spisak može da ide u nedogled, ali suština jeste ta da feminizam nije rezultat mržnje, nego pobuna protiv ugnjetavačkog oblika sistema kojim je društvo uređeno i kojim se i dan danas vodi.

Dakle, šta znači biti feminista/feministkinja?

Biti feministkinja znači verovati:

• da svako biće ima prava na svoj život bez obzira na svoj pol ili rod, i boriti se za to uverenje.
• da  svako biće ima prava da odlučuje šta će da radi  sa svojim telom i da nije ničija svojina.
• da ni jedno biće nije dužno da ispunjava bilo kakve besmislene rodne uloge nametnute od strane društva.
• da svi imamo jednaka prava na jednako obrazovanje, rad i jednaku novčanu naknadu.
• da su odnosi sa intimnim partnerom, pazi sad, dobrovljni partnerski odnosi gde obe strane treba svojevoljno i jednako da učestvuju u tom odnosu.
• da je nasilje rešenje za kojim potežu muškarci koji nemaju razvijenu emotivno inteligenciju (jer je to društveno neprihvatljivo).

Budite slobodni da nastavite ovaj niz. Šta je za vas feminizam?

Ravnopravnost nije torta

Predrasude su uvek, same po sebi nerazumne i kontradiktorne, i razumljivo je da dolaze od strane onih koji osećaju pretnju po svoju zonu komfora koja im je obećana rođenjem i vaspitanjem (ovo drugo je ključno, da ne kažem najvažnije).

Ovde je jako važno da shvatimo da se predrasude javljaju u strahu od nepoznatog. Ukoliko se deca vaspitavaju u okviru porodice tako što se neguju polne razlike između njih na takav način da je jedno od njih povlašćeno samo i isključivo zbog svog pola, ne možemo očekivati da će ono imati poštovanja ka drugom polu bilo kada u životu jer je učeno od prvog dana da drugi pol mora biti ugnjetavan na račun njegove povlašćenosti. Ako se slučajno desi da osoba suprotnog pola bude njemu ravnopravna, on to vidi kao svoj pad u nemilost.

Ravnopravnost nije parče kolača pa da može da se podeli na nejednake parčadi nauštrb onog drugog.

Ravnopravnost, takođe, ne znači ni povlašćenost niti segragaciju.

I nemojte mi, molim vas, odmah onu priču o rudniku. Neću ni ja iznositi žalbe na račun moje utrobe koja se cepa jednom mesečno, svakog meseca. Baš svakog.  Ni vi, da se ne lažemo, ne želite da radite u rudniku, i uglavnom ste, ako stižete da se bavite rodnim odnosima i diskriminišete, dovoljno privilegovani da ne radite u rudniku.