Kada govorimo o položaju žena i njihovoj (ne)jednakosti u svetu, jasno je da one prodiru u sve sfere života, do finansijskog, poslovnog i privatnog. U nekim zapadnim zemljama, njihov položaj je znatno napredovao u poslednjih nekoliko godina, dok se ova tvrdnja ne može reći za žene u Iranu, kao i u većini zemalja Bliskog istoka, kako su one i dalje na dugom putu do postizanja jednakosti.
Kao neko ko je odrastao na Balkanu, obrazovao se na Zapadu, a proputovao mnogo islamskih zemalja, veoma me je zanimao koncept patrijarhata, duboko uvezanog sa religijskim i društvenim poimanjem religije. Lična iskustva su ona koja nas najviše teraju na razmišljanje, a poseta Iranu 2018. godine mi je još više pokazala razliku između države i ljudi koji u njoj žive, kao i kako interpretacija religije za sopstvenu dobit i poredak može da oblikuje ne samo poglede na svet, nego i slobodu individue i društva.
Žene u Iranu se više od veka bore za promene i svoju slobodu. Država u kojoj žive ih svojom legalnom, sistematskom i široko rasprostranjenom diskriminacijom drži upravo tu gde jesu – neravnopravnim. Žene nemaju slobodu kretanja, putovanja, izbora posla, razvoda, ili pak odevanja. Ipak, da li je oduvek bilo ovako?
Žene u Iranu pre revolucije
Pre revolucije 1979. godine, Iran je bio mnogo ispred mnogih zapadnih zemalja. Pahlavi era (1925-1979) je prestavljala vreme napretka i razvitka, praćena zapadnjačkim uticajima, u kojima su žene imale mnogo više slobode nego danas. Mogle su da se obrazuju i na fakultetskom nivou, jer je Teheranski univerzitet, otvoren 1936, dozvoljavao i muškarcima i ženama da steknu visoko obrazovanje. Pravo glasa žene u Iranu su stekle 1963, (pre žena u Švajcarskoj (1971) i Španiji (1977)). Pod okriljem porodičnog zakona, brak je bio dozvoljen tek sa 18 godina, a u slučaju da on ne uspe, žene su mogle da zatraže razvod i dobiju starateljstvo nad svojom decom. Pratile su zapadnjačku modu, a u to vreme Teheran je smatran Parizom Srednjeg istoka. U ovo vreme, žene su upravljale svojim telom, obrazovanjem i životnim izborima.
Godinu dana pred Iransku revoluciju koja će promeniti istoriju i položaj zemlje (i žena), 22 žene su bile u parlamentu, jedna trećina studenata na fakultetu su bile žene, dok je preko 2 miliona žena bilo zvanično zaposleno. Iako je vlast imala jasnu viziju i bila na odličnom putu da pretvori Iran u modernu zemlju, zapadnjački uticaji nisu bili podržani od strane tradicionalista i religijski konzervativnih grupa, jer su smatrali da Zapad kvari njihove vrednosti i tradiciju. Kao posledica tog nezadovoljstva, usledila je jedna od najvećih svetskih revolucija koja je preokrenula celu državu.
Žene u Iranu posle revolucije
Posle revolucije 1979, šerijatski zakon je preuzeo glavnu ulogu, religija je predstavljala centralni deo svih zakona, patrijarhat zauzeo svoje mesto, a položaj žena se vratio 150 godina unazad. Prema ženama su se odnosili kao prema deci i mentalno obolelima, koji nisu u stanju da donesu samostalne odluke, te su za njih birali muškarci. Žene više nisu mogle da putuju bez dozvole muškarca (muža, roditelja ili bliskog rođaka), nisu mogle da se razvedu ili da, ukoliko muž zatraži razvod, deca pripadnu njima.
Legalna donja granica za udaju je bila 9 godina, kada one po pravilu i tumačenju šerijatskog zakona ulaze u pubertet, a 1983. godine parlament je odobrio kamenovanje i bičevanje za prevaru ili pak prekršaj islamskog koda oblačenja, koji je od svih žena u Iranu zahtevao da nose hidžab i pokrivaju glavu, jer Kuran govori o skromnosti i sakrivanju ženskih delova tela zarad zbližavanja Alahu, iako nigde ne precizira kako i koje delove tela žene treba da pokriju. Zato se u različitim muslimanskim državama nose različite nošnje (hidžab, nikab, burka), zavisno od interpretacije svete knjige i potreba da se održi sistema koji funkcioniše samo za muškarce.
Posle revolucije, žene su ugurane u tradicionalnije poslove kao sto su učiteljice ili medicinske sestre, a nisu mogle da postanu sudije, jer se smatralo da su previše emotivne da donose bitne pravne odluke. Od 1989. do 1997, posle Iračko-iranskog rata, pa sve do 2005, ženska prava su se razvijala. Fizičko i mentalno nasilje na ulicama se smanjilo, mogle su da učestvuju u internacionalnim takmičenjima, a i veći broj žena je išao u škole i na univerzitete, a čak su i napravili plan za smanjenje populacije, gde žene nisu bile samo rađajuće mašine.
Tada su žene u Iranu su ponovo dobile pozicije na značajnijim mestima, a Zahra Rahnavard je postala prva žena kancelar na iranskom univerzitetu. U to ime, 2004. godine čak 13 žena je izabrano za predstavnice u parlamentu, a to je bio najveći broj od završetka revolucije. U ovom periodu, zakon o braku je opet razmotren, te su od 1994. žene mogle da zatraže novčanu odšetu ukoliko njihov muž želi da se razvede, a bilo im je i dozvoljeno da studiraju van zemlje bez muške pratnje.
Ponovni preokret
Ipak, vlast se ponovo promenila, te je period od 2005. do 2013. zatvorio mnoga vrata koja su ženama ponovo bila otvorena u prethodnih 17 godina. Bila je jasna borba vlasti da se ženama ne omogući potpuna ravnopravnost, ali i javni pritisak da žene ne postanu sekundarni građani.
One nisu mogle uživo da prisustvuju sportskim događajima na kojima su se nalazili i muškarci, te su se često oblačile kao muškarci i skrivale kosu, u pokušaju da prođu neopaženo. Čak je i ceo dokumentarac Offside posvećen utakmici između Irana i Bahreina u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo, gde se prikazuje kakav su tretman žene u Iranu imale u ovakvim situacijama i kojim metodama su se služile samo da bi uživo gledale utakmice.
Na parlamentarnim izborima 2007. samo 43 žene su izabrane za lokalni savet, od 10,000 parlamentarnih sedišta. Iste godine, država je zabranila najpoznatiji feministički magazin Zanan, i nastavila da kažnjava žene za nepoštovanje kodeksa oblačenja. Mnoge blogerke i aktivistkinje za ljudska prava su uhapšene, a među njima i poznata Nasrine Sotoudeh, advokatica i borac za ljudska prava, koja je odbijala da povinuje ovakvom sistemu.
Politička borba
Zbog svih pritisaka i nepravednih zakona nastala je kampanja Milion potpisa, u kojoj nije postojala religijska ili politička agenda, već samo potreba da žene u Iranu imaju ista prava. Ideja je bila da kada skupe milion potpisa, predaju ih parlamentu i traže izmene zakona.
Ovakvi događaji su samo raspirivali vatru, da bi na protestima protiv vlasti 2009. koji su obišli ceo svet, leđa okrenule i žene iz tradicionalnijih porodica jer je policijska brutalnost i nepravda pokazala da ta vlast nije dobra ni za privilegovane, a ni za neprivilegovane članove društva.
Od 2013. predsednik Hasan Rouhani je dozvolio samo 4 žene da budu potpredsednici za zaštitu životne sredine, među kojima je bila Masoumeh Ebtekar u svojstvu predsednice Organizacije za zaštitu životne sredine i Shahindokht Molaverdi u svojstvu potpredsetnice za pitanja žena i porodice. Ovo je bilo prihvatljivo za tradicionalniji deo parlamenta, te su žene morale da se zadovolje ovim uspehom.
Više napretka je zapaženo u društvenoj sferi i urbanijim delovima zemlje. Moralna policija nije bila toliko aktivna, a žene su počele da se oblače malo slobodnije, nose šareniju odeću, šminkaju se upadljivije i nose modernije hidžabe. Ženski dizajneri postali su značajniji deo društvene sfere, a žene su počele da osnivaju svoje kompanije. Iako je predsednik bio za poboljšanje ženskih prava, pravni sistem ipak nije uspeo da drži pod kontrolom. Premda je uspeo da oslobodi Nasrine Sotoudeh (koja je nekoliko godina kasnije opet uhapšena i osuđena za izazivanje nemira i protivljenje vladi, o čemu svedoči i njen dokumentarac), usledilo je još puno suđenja i hapšenja žena aktivista, blogerki i kritičara vlade.
Hidžab – više od parčeta tkanine koje prekriva glavu
Krajem 2017. ponovo su počeli protesti, ovog puta specifično protiv obaveznog hidžaba. Za žene u Iranu, ako vlada može da kontroliše kako se žene oblače, može da kontroliše sta žene misle i rade u životu. Devojke iz Enghelab ulice su bili protesti koje je inspirisala Vida Movahed, žena koja je stajala na trafo kutiji u Enghelab ulici u Teheranu. Ona je 27. decembra 2017. skinula svoj hidžab, zavezala ga za granu i mahala kao da je zastava. Zbog kršenja zakona i “podsticanja nemorala”, bila je uhapšena i odvedena u zatvor. Ovom pokretu su se pridružile i druge žene koje su na isti način pokušale da se bore protiv sistema. Još 29 žena je uhapšeno, i kažnjeno zatvorom, bičevanjem ili visokim novčanim kaznama. Ova kampanja je uzdrmala Iran, kao i ceo svet, jer vlada nije uspela da zabrani pristup društvenim mrežama, kao što je to učinila 2009.
Dok sam bila u Iranu, primetila sam da ova pravila nisu toliko striktna za strance, koliko za njihove žene, a da su opušteniji u većim gradovima kao što su Teheran i Širaz. Ipak, moralna policija i dalje nadgleda, pogotovo noću, krećući se u civilu, održavajući strahovladu. Pravila oblačenja su stroža za sve u javnim ustanovama, kao što su banke, opštine ili aerodromi, te tamo haljina preko pantalona mora da doseže do kolena, a hidžab da pokriva više kose i ceo vrat. Iako još uvek nisu uspele da se izbore za potpunu slobodu odevanja, žene u Iranu imaju svoje male svakodnevne pobede. Pošto zakon ne zahteva pripijeni hidžab, one ga nose veoma nisko, čisto da pokrije samo deo kose, nose jarke boje i dezene i pokazuju sve više kože.
Uprkos protestima, svetskoj medijskoj pažnji, i svakodnevnim naporima da se sistem promeni, on je ostao isti; ali, način na koji iranske žene vide sebe više nije. One su smelije, hrabrije i spremnije da se izbore za svoju slobodu, jer prepoznaju da je borba protiv obaveznog hidžaba samo prvi korak ka jednakosti. Čeka ih još duga borba protiv rodne, radne i političke diskriminacije, ali one znaju da ovo nisu samo borbe za prava žena, već borbe za prava svih ljudi.
Ove snažne žene u Iranu možda nisu još uvek uspevale da promene vlast i način na koji tradicionalni deo iste vidi njihov položaj, ali osećaju i znaju da su jedan korak bliže cilju da konačno budu slobodne. Jer ova borba nije samo za njih, već i za slobodu svih devojčica koji zaslužuju bolju budućnost.
