Da bismo razumeli šta je to emocionalna pismenost i zašto nam je svima potrebna, moramo prvenstveno razumeti šta su to emocije.
Kada pokušate da se prisetite nekog davno prošlog događaja, šta je ono čega se prvo setite? To verovatno nisu hronološki sadržaj i reči. One često lako izblede u memoriji. Ono što sigurno pamtimo jeste osećaj koji smo imali u odnosu na te događaje. Ta sećanja mogu biti prijatna, poput osećaja sreće i spokoja kada vam baka napravi omiljeno jelo, koje možete ponovo da doživite kad osetite miris tog jela mnogo godina kasnije.
Možemo se sećati i kako smo bili tužni kada smo doživeli prvo razočarenje u ljubav ili intenzivan strah kada smo se jako uplašili. Jedno je sigurno, ono čemu pridajemo najveći značaj, čemu težimo, ali i pokušavamo da izbegnemo jesu emocije koje daju smisao i najviše utiču na naše postojanje.
Šta su emocije i emocionalna pismenost?
Emocije su složen fenomen koji je sastavni deo ličnosti i imaju ih svi. One predstavljaju reakciju osobe na neki događaj ili opažaj iz okruženja i za cilj imaju da pripreme za određenu akciju. Emocije doživljamo samo u situacijama koje su nam važne i što veći značaj pripišemo nekoj situaciji, to će njihov intenzitet biti snažniji.
Ono što utiče na odluku da li je nešto važno, odnosno – da li ćemo reagovati emotivno i u kojoj meri, jeste naš lični sistem vrednosti koji je sačinjen od uverenja da li je nešto vredno ili nije. Primer za to je da u identičnoj situaciji dve osobe mogu reagovati na potpuno drugačiji način.
Ipak, ono što ljudima često stvara problem jeste kada emocije upravljaju nama na način koji nas remeti u svakodnevnom funkcionisanju. Možemo čuti da neko za sebe kaže da ga je obuzeo bes, uhvatila panika, preplavila sreća i slično. Takve izjave nam stvaraju sliku da su emocije izvan nas i da nad njima nemamo nikakvu kontrolu. Da li je to zaista tako?
Savremena shvatanja nas uče da su emocije smeštene u “unutrašnjosti” osobe, odnosno da samo od nas i našeg vrednovanja sebe i sveta oko sebe zavisi da li ćemo, i u kojoj meri, emotivno reagovati. Upravo zato je važna emocionalna pismenost: kako bismo svoje emocije upoznali, osvestili i znali kako da mi upravljamo njima, a ne one nama.
Koje vrste emocija poznajemo?
Najjednostavnija podela je na prijatne emocije: tu spadaju radost, zadovoljstvo, osećaj sigurnosti i druge, i na neprijatne: ljutnja, tuga, razočarenje, kajanje, strah i slično. One same po sebi nisu loše ni dobre, već su samo naše reakcije na događaje koje procenjujemo kao dobre ili loše.
Pored toga, one su nam sve potrebne i korisne u različitim situacijama. Čak i one neprijatne imaju zaštitnu i adaptivnu funkciju. Strah nam koristi da izbegnemo opasnost i preživimo, a tugovanje nam pomaže da prevaziđemo različite gubitke.
Neki autori emocije dele na zdrave i nezdrave. U tom slučaju zdrave su one koje nam pomažu da osvarimo svoje ciljeve, a nezdrave su samoporažavajuće i ometaju nas u dostizanju željenih ciljeva. Nezdrave su intenzivnije i obično imaju duži tok. To znači da i negativne emocije mogu imati svoj “zdravi” i “nezdravi” oblik. Recimo strah i zabrinutost su zdrave, dok su anksioznost i panika nezdravi emocionalni odgovori. Iz stanja panike teško da možemo krenuti u funkcionalnu akciju.
Emocionalna pismenost kao društvena potreba
Kako bismo se što adekvanije nosili sa svojim emocijama, važno je da znamo da prepoznamo i svoje i tuđe emocije. Ta veština prepoznavanja emocija se zove emocionalna pismenost i pomaže nam da upravljamo svojim emocijama, da znamo kako, kada i gde ih izražavamo i kako one utiču na druge.
Osoba koja je emocionalno pismena, svesna je da i neprijatne emocije imaju svoju pozitivnu funkciju i neće izbegavati situacije koje mogu biti neprijatne. Pored toga, odlika emocionalno pismenih osoba jeste da znaju da prepoznaju i izražavaju svoja osećanja u komunikaciji, a da pri tome ne omalovažavaju ni druge, a ni sebe.
Nije poželjno, a ni socijalno prihvatljivo, u svakom trenutku pokazati baš sva svoja osećanja. U redu je da nekada biramo da ne pokažemo sva osećanja, ali važno je da smo toga svesni i da smo svesno odlučili da ih ne pokažemo.
Nedovoljna svest o emocijama može stvoriti različite probleme, a neke od posledica su anksioznost, depresija, povučenost, socijalni problemi, teškoće u razmišljenju i koncentraciji, antisocijalno i agresivno ponašanje.
Na koji način možemo unaprediti svoju emocionalnu pismenost?
Za početak, emocije nikako ne treba potiskivati i izbegavati. Veća je verovatnoća da ćemo potiskivati neprijatne emocije, jer smanjujući njihov intenzitet i trajanje, umanjuje se i ljudska patnja.
Ukoliko pokušavamo da suzbijemo emociju, da je prigušimo, mi prikrivamo njen spoljašnji izražaj, ali ne i subjektivni doživljaj emocije. Ona je tu i isto se oseća, samo se manje primeti. U nekim slučajevima, dugotrajno potiskivanje može dovesti do komplikacija u vidu depresije ili anksioznosti koje mogu ozbiljno narušiti funkcionisanje.
Plodno mesto u terapijskom radu, ali i u životu, je izlazak iz zone komfora i izlaganje neprijatnosti. Kada osoba doživi emociju u sadašnjem trenutku i ostane u njoj neko vreme, zajedno sa neprijatnošću i bolom koji možda nosi, tek tada dolazi do prihvatanja koje sa sobom nosi olakšanje.
Kada osetimo intenzivan emocionalni doživljaj, korisno je pratiti, osvešćivati i zapisivati misli koje nam prolaze kroz glavu i emocije koje ih prate. U ovom slučaju dnevnik emocija može biti koristan na duže staze. Nakon što prepoznamo emociju, vreme je da se zapitamo da li je ona adekvatna ili nije. Kakvo je naše vrednovanje onoga što je izazvalo emocionalnu reakciju i kakvim mislima je propraćeno? Da li nam te misli koriste ili nas ometaju i sabotiraju?
Ukoliko postoje teškoće u verbalizaciji emocija – čitanje i edukovanje o emocijama, emocionalnoj pismenosti i emocionalnoj inteligenciji sigurno će biti od koristi.
Ne bežite od svojih emocija. Prigrlite ih i posmatrajte kao saveznike i prijatelje. Što smo u boljem kontaktu sa njima, lakše ćemo se snalaziti u životu, imati kvalitetnije međuljudske odnose i bolje razumeti svet.
