Dunja Dačić, poznatija kao Dojo, kantautorica je porijeklom iz Novog Sada koja sada već iza sebe ima nekoliko singlova, albuma i nastupa diljem regije. Njena muzika je jedinstvena, a estetika nešto po čemu ju je veoma lako izdvojiti iz mase. Današnji jako dobar razlog da se vidimo sa Dojo je da razgovaramo o njenoj ljubavi prema glazbi i tendenciji da sa svojim fanovima razvija svest o važnosti očuvanja mentalnog zdravlja.
Što tebi predstavlja umjetničko ime Dojo? Što stoji iza te odluke?
To je sve krenulo od Myspace-a (se sećate toga?) gde sam imala ime DOJOKANI. Tad sam prvi put i krenula da pravim neku svoju muziku. Bavim se karateom već 25 godina i u borilačkim sam veštinama. Prosto Japan i cela japanska kultura je bila apsolutno sastavni deo mog odrastanja, verovatno pošto su i moji otac i majka karatisti i odrasla sam u doju – u smislu trenirala sam mnogo. Tako da mi je uvek to ime bilo jako zvučno.
Sama simbolika Dojo je mesto puta. To je, u suštini, prazan prostor gde ti možeš da otkrivaš sebe, radiš na svom duhu, na svom telu, jer sam dojo jeste vezan za borilačke veštine. Vezan je i za zen, zazivni zen budizam ili zazivnu primenu zena, što je razvoj unutarašnjeg duha. Koliko god fizički razvoj jeste dobar, ne može se bez razvoja unutrašnjeg duha snage, samopouzdanja i slično. Cela simbolika toga mi se svidela, pogotovo što mi je muzika uvek bila utočište – nešto što je bio moj prazan prostor. Svoje unutrašnje probleme ili sumnje ili tugu, sreću, šta god da imam od intenzivnih emocija ili nešto što ne umem da možda rečima izrazim – kroz muziku sam to uspevala. To je bio moj prostor za sebe da budem kreativna i da razvijam svoj unutrašnji svet.
Nedavno si izdala novi album Twins na Spotify-u. O čemu je album i koja je pozadinska priča iza njega. Zašto baš Twins?
Odgovor je kompleksan i ne bih mogla samo jednu stvar da izdvojim, nego ima više stvari koje me inspirišu i koje volim da prožmem kroz priču i kroz svoju umetnost.
Imam sestru bliznakinju i najveću podršku sam dobijala uvek od nje. Kad god sam ja bila u fazonu “ne mogu više da se bavim muzikom, jako mi je teško”, dok sam nailazila na prepreke, ili sam se prosto osećala da mi ne ide, ona je uvek verovala u mene. Čak i kada ja nisam.
Za muzičarski život finansijski treba da budeš dosta potkrepljen da bi neke stvari mogao da sebi priuštiš kako bi mogao da snimaš i radiš. Rekla sam joj da nemam karticu za snimanje pa ne mogu da sviram i da snimam. I ona mi kupi tu karticu i kaže mi: “Evo ti. Ja te podržavam. Samo da nemoj da prestaneš to da radiš jer to te čini srećnom”. Nisam znala kako njoj da pokažem koliko ta njena vera i ljubav u mene znači – pa sam joj posvetila taj album.
To je nekako najviše, ali sam dosta inspirisana i ljudima oko sebe. Jedna devojka je modni dizajner – Marija Kuzomora. Izbacila je kolekciju koja me mnogo inspirisala i toliko mi je interesantan lik nje i njeno delo. Inspirisala me njena kolekcija i ona sama, njena kreativnost, pa sam uzela i napisala pesmu o tome. Generalno, dosta stvari uplivava u moj život jer volim kroz priču i istraživanje da saznajem o ljudima, tako da je više naklonjen ljudima i samom istraživanju dobrog i lošeg, u sebi i u drugima i to.
Kakva je pozadinska priča iza prethodnih albuma?
Iza njih – pošto sam saznala prošlu godinu da sam MS borac, tj. imam multiplu sklerozu – je moje mentalno zdravlje. Borim se sa depresijom, sa anksioznošću, paničnim napadima. Jako dugo kroz svoj život sam išla, idem i dalje redovno, na terapiju i otvoreno pričam o svemu tome, jer nailazila sam na i puno napravila sam puno grešaka i odustajala sam nekad.
I kroz sve te albume najviše sam pričala o tome: o svojoj depresiji i kako želim, pokušavam da nađem svetlost u mraku… Da postoji ipak nešto što može da me izvuče iz svega toga.
Ne samo da je muzika kao takva deo mog života, nego i naučna fantastika i epska fantastika. To jest, jako volim vile i veštice i ceo taj fantastični svet. Puno sam čitala, čitam i dalje i gledam serije i filmove i sve dosta vezano za to i dosta mi je to inspirativno, jer je simbolično.
Ono što sam htela kroz svoju muziku da kažem ljudima je: “E, i ja prolazim kroz ovo i teško je, ali niste sami, pa ajde nekako da se kroz to da se povežemo”. U suštini, pokušavala sam da se povežem sa drugim ljudim sa ovim prošlim albumima. Malo, doduše, čudno, ali najbolje što sam umela.
Možeš li s nama podijeliti svoj kreativni proces općenito? Rekla si da crpiš inspiraciju iz cijelog svijeta oko sebe, ali kako to izgleda u praksi?
Ja često pišem mnogo tekstova. Meni je sama priča jako bitna (kao što sam rekla – knjige, fantazija i slično). Tako da ja ionako akumuliram jako puno tekstova. I ne samo to, nego i taj moj unutrašnji svet pokušavam nekako da uklopim.
Konkretno, prošli album je bio istraživanje solsticijuma kao takvog i šta je on predstavljao u različitim religijama i kulturama. Pošto sam ja imala stalno svetlost i mrak – tj. moja depresija, pa izlazak iz nje, i slično – to je bilo najbolje u što sam ja mogla, da uklopim u svoju muziku to što čitam i istražujem o tome.
Ovaj album mi je bio interesantan, jer sam ga radila sa MKDSL-om (Marko Milošević) i nije bio samizdat album, već sam ga izdala za produkcijski kuću State51. Ja sam imala određene pesme već sklopljene, a on je dodao više taj upbeat momenat. Interesantno, ovo je prvi album na kojem imam pesmu na srpskom i to mi je cela nova voda u kojoj sam kao “hajde, da pokušam, da vidim šta i kako”.
Interesantna priča je što je on vrlo veseo čovek po prirodi, za razliku od mene. Muzika sa ovog albuma jeste malo veselija od mojih prošlih stvari, ali za njega je to poprilično depresivno i onda se ljuti i kaže “Ne mogu više, Dunjo, hajde da napravimo nešto za đuskanje!” i ja sam pristala, što da ne? Nisam nikad ranije probala. On me podstakao i onda smo bukvalno na mestu uzeli i napravili tu pesmu koja se zove Zamisli.
I naravno, tema je svemir jer prosto ne mogu ja da pobegnem od sebe na neki način, ali je dosta veselija.
Što si htjela postići pjesmom Zamisli? Ima li iza tog teksta neka skrivena poruka?
Ne mogu baš sve da otkrijem, to ne bi bilo okej! Puštala sam je par ljudi, i iako je meni poruka vrlo jasna, neki su mi rekli da ne razumeju o čemu pričam. Tako da mislim da ću da ostavim da svako nađe nešto svoje u tome.
Zašto su sve prethodne pjesme bile na engleskom jeziku? Što ti je to pružilo?
To je dosta često pitanje koje mi ljudi postavljaju. Ja pričam engleski od svoje pete godine.
Moj otac je živeo u Americi i ja sam jako brzo naučila engleski jer sam se u mom malom detinjem mozgu bojala da, kad se on vrati iz Amerike, da me neće razumeti i onda sam se jako trudila da propričam. “Šta ako moj tata dođe i on mene ne razume? Kako ćemo mi da se razumemo?”
I onda sam preko crtaća, filmova i slično, sluhom krenula da kupim. I ne samo to. Dosta često smo moje sestre i ja – imam sestru blizankinju i još dve starije – pričale na engleskom jer smo tako i vežbale. Tako da engleski nekako nikad nije toliko bio daleko, tojest neprisutan u mojoj kući. Samim time mi je prirodno. Iskreno, tako je izašlo. Nisam napravila striktnu odluku da ću da pišem samo na engleskom, nego sam nastavila da prosto pevam i pišem na engleskom.
A kako drugi reagiraju na pjesme na engleskom?
Nekima je kul, neki mi predlažu da bi mogla malo da pravim pesme na srpskom, ali većina tema koje ja u suštini obrađujem, u suštini, nisu preterano komplikovane i kompleksne rečenice i reči da bi generalno publika to razumela.
Najbitnije je, ako se ti osećaš udobno u tome šta radiš, da imaš slobodu. Ipak je ovo umetnost i taj lični osjećaj treba da dođe bez pretjeranih prepreka ili na silu, nego što prirodnije. A posle možeš naravno sebi da staviš izazov. Ja imam jedan deo jedne pesme na japanskom pošto sam učila i japanski. Svaki jezik ima nešto lepo što nosi u sebi. Što ne bi istraživao to? Što ne bi pokušao, makar da vidiš šta će da izrodi u tebi?
Snimala si u sopstvenoj produkciji i u studiju. U čemu je razlika između tih iskustava? Koje su sličnosti, a koje prednosti i nedostaci?
Meni je konkretno u studiju s Markom bilo super. Inače se malo zatvoriš u svoj um i onda kreneš previše da analiziraš i nemaš neku osobu koja može da te nekad izvuče iz nekog vrtloga u koji krećeš da toneš – da se ne preispituješ nego te neko motiviše u smislu iznošenja svog mišljenja o tome šta mu je kul i
li ne, pa onda i ja dobijem ideju za neke nove stvari. Tako da je ta konkretna saradnja između mene i njega, meni bila super. A i gomilu je instrumenata, tako da možeš isprobavaš različite stvari, dok ja sama u svojoj kući imam samo određenu količinu instrumenata.
U skorije vreme sam probala teremin koji je fantastičan. Teremin je daska s jednom žicom koju sviraš u vazduhu, kao duh-zvuk ili nešto slično. Izuzetno interesantno. Sviraš vazduh, tojest elektromagnetne talase, ali ruka ti je u vazduhu – nemaš ništa opipljivo. Interesantno mi je, zato što mi izgleda ko magija.
Na svojim društvenim mrežama si otvorena po pitanju svoje borbe i suživota s određenim bolestima, posebice si vokalna oko mentalnog zdravlja. Što te potiče na tu otvorenost, te kako i zašto si uopće počela pričati o tome?
Znam kakav je osećaj kad se osećaš kao da te niko ne razume i kao da se boriš protiv vetrenjača. Kao što sam već rekla, ja se još od svoje devetnaeste godine borim protiv depresije, išla sam kod psihologa i pila sam, naravno, i antidepresive. Tako da prošla sam kroz tu neku borbu relativno sama. Naravno, jesu moji prijatelji i porodica tu, ali teško je pričati o tome s nekim ko ne prolazi kroz to, tj. teško je da te neko razume. Ali postoje načini kako možeš da pričaš sa svojim bližnjima i s ljudima koji te okružuju – i prijateljima i porodici, da im to približiš, da se ne osećaš kao da si sam u tome. Ja mislim da je jako bitno – pogotovo kod ljudi sa bilo kakvim psihičkim problemom – da imaju osećaj zajednice i podrške. To je jedna stvar.
A druga, da smanjim celu stigmu oko toga – oko mentalnog zdravlja i kako se pristupa njemu. Ovde u našem društvu je to i dalje “što ću kod psihologa, nisam luda”. Citiram Cheshire Cat iz Alise u Zemlji Čuda: “We’re all mad here (Svi smo mi ludi)”. Svako ima svoje nešto, zato mi je jako bitno da budem vokalna u tome, da ljudi znaju da nisu sami. Naravno, ako imaju bilo kakav problem, budući da ja otvoreno pričam o tome, mogu da me kontaktiraju. Ponekad u našem okruženju i ne možemo da imamo podršku jer nemamo svi sreću da imamo porodicu koja nas prihvata i podržava. To ne znači da ne možemo da nađemo i svoju izabranu porodicu koja će da bude tu za nas i da nekako nađemo konekciju sa ljudima. Ljudi su krenuli da se odvajaju jedni od drugih. Manje je strpljenja, sve je jako brzo – nerealno je. Osoba često ne gradi empatiju ka tome da prosto budeš tu za nekog.
Ja sam naravno i na medicinskom nivou krenula da izučavam šta i kako se dešava. Moja prva greška je bila što sam se ja izolovala stalno od ljudi kad sam imala te epizode. A eto, na primjer oksitocin – hormon ljubavi – ono što nas u stvari izdržava je kroz fizički kontakt i provođenje vremena s ljudima. Znači, u startu je greška zato što sam se ja bojala da sam opterećenje drugim ljudima ako sam depresivna i tužna. Kad si u tim situacijama, tako razmišljaš. Situacija ti se čini toliko bezizlaznom da se zatvoriš. Možda nisam morala da interaktujem sa tim ljudima direktno, ali meni je značilo da vidim da nisam jedina sa tim problemima.
Ne mora da bude direktna interakcija. Iako naravno, ja sam otvorena za to, pogotovo ako netko ima problem. Ja nisam naravno psiholog. Uvek preporučim ljudima da idu kod psihologa i da ne odustaju dok ne nađu pravog psihologa za tu osobu. Ali eto, makar pričam o tome da ljudi znaju. I ljudi su krenuli otvoreno da pričaju generalno o tome. Ne bi mogla da kažem fanovi – sad su svi su tu, zbližili smo se dosta – sad smo prijatelji!
Evo, konkretno za moj problem sa multiplom. Krenula sam isto javno da pričam o tome, jer prošla sam kroz baš loše iskustvo i ne želim da iko prođe kroz to. Javila mi se poznanica, i ljudi iz bukvalno različitih strana svijeta su mi nudili savete iz ličnog iskustva. Nije samo da ljudi meni mogu da se obrate, nego tu su i drugi ljudi koji meni daju do znanja da su primijetili da prolazim kroz nešto kroz što su i sami prošli. Neverovatno je koliko se iznenadiš kako se nekako prava osoba pojavi u pravo vreme. Možda nije konstantno tu, ali sama ta dobrota jeste. To je, iskreno, dobrota da neko stvarno hoće da ti pomogne, što je meni prelepo.
Dosta često pričam i sa mojim prijateljima o mentalnom zdravlju. Empatija i način na koji ti razvijaš svoj mozak…To je kao mišić – moramo da je vežbamo da bi ona bila bolja. Moramo da se potrudimo. To je kao da želiš da sviraš instrument, ali to ostane samo na tome. Jedino kako ćeš naučiti da ga sviraš je ako vežbaš. To nekima dolazi prirodnije, kao što su neki talentovaniji za instrumente, a neki nisu. Nekima treba malo više truda i rada da uspostave to, ali bitno je da li želiš to. Bitno je da shvatiš da ne treba da se trpimo, treba da se razumemo. To je jako velika razlika. And it’s a long road (Dug je to put)!
Na koji način se boriš protiv rizika od burnouta?
Ne znam kako da odgovorim zato što imam problem sa njim i nisam našla rešenje, ali aktivno ga tražim! Baš sam burnout-ovala kad sam konkretno sa bendom probala i shvatila da prosto to nije za mene. Iscrpilo me totalno i onda sam napravila pauzu. I reći ću najklasičniju stvar – joga. Ja se bavim jogom već 11 godina, nije sad to meni nešto novo. Ali krenula sam da radim neke tehnike disanja, jogu, kao i plivanje – voda me jako opušta. Ne mogu da kažem baš da mi je uspelo, ali trudim se.
Generalno bilo koja fizička aktivnost, ja mislim, da je jako dobra, za prosto i duh i telo i mozak. Znači sve, šta god to bilo. Ako voliš trčanje, idi na trčanje. Idi radi bilo šta, smao danekako da isprazniš tu neku (negativnu) energiju koju si nakupio u sebi. Sve zavisi. Različito smo svi satkani, tako da – bilo koji sport. Apsolutno je nebitno koji. Idi, šetaj se satima, idi u šumu.
Muzika i sport su uvek bili nekako sastavni deo mog života tako da sam gledala nekako da inspiraciju vučem i iz jednog i iz drugog. Interesantna stvar, pošto ja vežbam shoto-khan karate, Gichin Funakoshi je bio pesnik i shotokan je u stvari njegovo pesničko ime, njegov alias. Zvali su ga Borov put, pošto je išao i šetao putem borova i pisao pesme. Tako da, eto, ima i nešto u tome.
Niko nije neiscrpan izvor energije i kreativnosti. Čast izuzecima naravno. Umori se čovek od raznih stvari. Umori se ponekad i od spremanja kreveta. Stalno se radi. Stalno mora nešto da se dešava. U mojoj mladosti – šalim se – u dvadesetim godinama, sam mislila da nešto nije u redu ako se ništa ne dešava. I onda sam shvatila da je skroz okej da se ništa ne dešava. Da prosto biti u momentu i uživati stvarno iskreno u momentu – da li je to šetnja ili sunce kako lepo sija ili nebitno šta je, šta god nekom nečijoj duši prija – je jako bitna stvar. Treba da se smirimo, jer onda imamo čistiju sliku gde ćemo i šta ćemo da radimo umesto da reagujemo previše impulsivno.
Da, to što kažeš da konstantno ganjamo nešto. Imam osjećaj kao da nam je kapitalizam isprao mozak. Kao da ne možeš uživati u nećemu bez da napraviš taj još jedan dodatni korak da zaradiš na tome. I tako je za sve, konstantno. Umjesto da naučimo uživati u tome što radimo zato što je nama to gušt za raditi.
Pa to. I to je u suštini, ja mislim da je to traženje neke spoljašne validacije. Jedino se osjećamo da vredimo ako neko kaže “E, vau, super je to”.
Ja volim da imam karaoke veče kod mene, pa neki kažu da ne znaju pevati, a ja ih uvjerim da je nebitno. Ovde smo da se družimo i pevaj, brate, niko te ne osuđuje. Isto, ponekad volim da crtam. Ne želim time da se bavim profesionalno, ali volim to da radim. I to radim zato što to mene čini srećnom.
Apsolutno se slažem sa tobom. To je razvoj duha. Treba da ono radimo na svojem nekom duševnom zdravlju. Okej je samo da uživaš u nečemu. Ne moraš da budeš najbolji u tome. Nije trka, nije takmičenje. Znači ne moraš ništa da postigneš. Postižeš već samim tim što uživaš u tome. Super, već si tu, u momentu si. Go for it. Nemaš šta da izgubiš.
I za kraj nam reci gdje možemo da te slušamo? Spremaš li nam promociju novog albuma uživo?
Na streaming servisima (Spotify, Youtube, Bandcamp) može da se čuje moj novi album. Evo, baš treba da sviram na Festivalu uličnih svirača. Prvi moj koncert posle dve godine. Iskreno, nervozna sam. Imam tremu.
Ne znam šta će biti s ovom koronom. Ja bih volela ako me i zdravlje posluži i ako budemo mogli da izađemo iz ove zemlje… Meni je Hrvatska uvek blizu, blisko srcu. Uvek su mi najbolje i avanture i koncerti i druženja i moja iskustva s mojim prvim koncertima. Ja mislim da mi je recimo treći bio u Zagrebu. I u Našicama sam isto svirala. Tako da uvek je meni prelepo. Još imam puno prijatelje tamo tako da i to je isto super. Ja bih volela, nadam se da će biti prilike. Videćemo.
Ceo razgovor možete poslušati u sklopu podcasta “Dobar razlog da se vidimo” na Spotify-u, Youtube-u i Deezer-u u produkciji Amplitude magazina.
