Ljubav, bolje rečeno, umeće ljubavi, koje je preživelo antički Rim, srednjovekovnu Evropu i ubrzani razvoj tehnologije u poslednjih nekoliko decenija, i dalje opstaje i menja se u skladu sa vremenom u kom se nalazimo.
Tipovi interakcija i biranje partnera menjali su se kroz različite istorijske momente, zavisno od političkih situacija, razvoja tehnologije i medijuma preko kojih komuniciramo. Iako su ljubav i privlačnost nešto što je uvek bilo stvar hemije i konekcije, način na koji smo pokazivali naklonost upravo takvoj povezanosti i birali životne partnere zavisio je od društvenih normi tog doba.
Srednjovekovna visokoklasna ljubav
Vekovima unazad, kraljevske porodice su uglavnom sklapale brakove kao deo političkih odluka u korist osvajanja teritorija ili pak održavanja mira i dobrih odnosa između država.
Viša klasa je na brak gledala kao na jednu vrstu partnerstva između dve familije, koja će doneti nove titule, bogatstva ili čak pristup novim kontaktima i posedima. Jedan od bračnih vodiča iz 1670. godine napominje da se „Od žena očekuje skromnost i lepota, a od muškaraca hrabrost i odlučnost“. Srednjovekovno udvaranje je bilo fokusirano na viteštvo, a ljubav se iskazivala kroz poeziju, muziku, pisma, knjige, odsečke kose ili zlato.
Sve do kraja 1700-ih, ljubav i brak su bili povezani sa novcem i pozicijom u društvu, a tek krajem XVIII veka, ljubav postaje romatizovana. Fizička privlačnost i privrženost su postali mnogo značajniji faktor u izboru partnera, iako su ekonomski i socijalni faktori i dalje bili prisutni.
Ljubav u Velikoj Britaniji Novog veka
Kako se tehnologija sve više razvijala, popularni printovi koji su razvijeni u 17. veku postali su način da se privuku usamljena srca i Džordžijanci (Britanci koji su živeli u periodu vladavine kraljeva Džordža I, Džordža II, Džordža III i Džordža IV, između 1740. i 1830. godine.) bili su ludi za takvim reklamama. Ovi oglasi se se pisali i objavljivali u novinama kao što je The Times, a kasnije i u bračnim novinama, koje su cirkulisale londonskim kafićima.
Viktorijanski (period vladavine kraljice Viktorije, tj. razdoblje 1837-1901.) pripadnici srednje klase usvojili su ritual davanja calling cards i poseta koje su pratile striktne protokole i bonton. Viktorijanske pozivne kartice bile su svojevrsna preteča današnjih vizit-karti. Ženske pozivne kartice bile su veće i kvadratnog oblika izuzetno bogato ukrašene, ponekad bi se za posebne prilike pravile srebrne, od slonovače, oklopa kornjače ili školjke bisera, dok su muške bile svedenih ukrasa, manje i pravougaonog oblika (tako da stanu u džep na grudima).
Čak i ako je ova vrsta udvaranja bila uspešna i dobili ste sastanak sa potencijalnom ljubavlju svog života, ovakav sastanak nije mogao da prođe bez pratnje. Nju je uglavnom činila ženska udata osoba iz porodice, a ova pravila su važila sve do Prvog svetskog rata. Tada su mnogi muškarci otišli u rat, a žene su počele više da izlaze same, rade i putuju, a samim tim imaju priliku da upoznaju različite ljude, te pratnja više nije imala smisla.
Ljubav XX veka i preteče Tindera
Čak i pre nastanka interneta u 20. veku, nisu svi upoznavali svog partnera preko porodičnih veza. U srcu Londona, 1938. godine otvoren je Bračni biro, u ideji da spoji vojnike, koji su služili u britanskim kolonijama, sa budućim ženama, koje inače nisu mogli da upoznaju dok su služili vojsku. Ipak, posao se ubrzo proširio i muškarci i žene iz svih slojeva društva su tražili svoje parove.
Kao prava preteča Tindera, biro je imao fotografije i detalje o svakom ko se prijavio, a on se fokusirao na osnovne informacije kao što su datum rođenja, posao, hobiji. Biro je spajao ljude sa sličnim afinitetima. Za uspeh ovog biroa bila je zaslužna između ostalog i epoha u kojoj su se nalazili. Posle Prvog svetskog rata, mnogo njih je osećalo strah da će ostati sami, nevoljeni i nezbrinuti ukoliko se ovakva tragedija ponovi, te je potreba za povezivanjem i pronalaženjem partnera bila mnogo jača.
Nekoliko decenija kasnije, 1965. godine, u SAD-u je se prvi put pojavio koncept onlajn dejtinga. Dva studenta sa Harvarda, Džef Tar i Von Moril stvorili su prvi servis za povezivanje parova u Sjedinjenim Državama. Ovu uslugu su nazvali Operation Match. Kako je ona funkcionisala?
Klijenti bi popunili formular od 150 pitanja (75 o sebi i 75 o svom idealnom partneru) i poslali poštom svoje odgovore, uz novčanu nadoknadu od 3 dolara za korišćenje usluga. Onda bi Džef i Von pretvorili svoje formulare u punching cards i procesuirali odgovore kroz IBM 1401 kompjuterski sistem koji bi identifikovao idealne parove, od kojih bi top 6 imena bilo poslato klijentu, zajedno sa kontakt informacijama.
Od kada je svetu WWW, tj. Internet postao dostupan 1991. godine, onlajn sajtovi za zabavljanje su postali veoma popularni, pogotovo u SAD-u. Match.com je osnovan još 1995. godine.
Slobodna ljubav
1960-ih godina, stroga pravila zabavljanja su skoro potpuno nestala. Hipi era je dozvolila mladim ljudima da biraju šta god žele, kada god su to želeli, a kultura veza na jednu noć je uzela maha.
Do 1970-ih ljudi su upoznavali svoje partnere uglavnom preko prijatelja i porodice. Ipak, ove godine su bile i prekretnica nakon koje su ljudi počeli da traže ljubav na drugačije načine. Lične reklame u novinama su postale izuzetno popularne, te su publikacije kao što su Oglasi za samce u Njujorku i Odeljci sa oglasima na Zapadnoj obali počele sa oglašavanjem muškaraca i žena u potrazi za ljubavlju. Tadašnje reklame bile su pravo ogledalo rodnih normi: žene su više spominjale svoje fizičke atribute, dok su se muškarci fokusirali na svoju profesiju i finansijsku situaciju.
Devedesete su bile početak speed dating-a, a želja za brzim upoznavanjem i negubljenjem vremena je naročito izražena danas. Koncept brzog zabavljanja (koje je trajalo svega 3-10 minuta, u kome su potencijalni partneri kratko razgovarali i brzo odlučivali koga žele opet da vide) je osnovan u Los Anđelesu, od strane rabina, sa ciljem da se stvori jednostavan način da se singl Jevreji i Jevrejke upoznaju.
Ljubav u doba svajpa
Poslednja decenija, kao posledica svih prethodnih razvojnih faza zabavljanja, nam je donela svajpovanje kao izražavanje zainteresovanosti prema drugoj osobi. Tinder je osnovan još 2012. godine u SAD-u, a do 2013. 70% pametnih telefona je koristilo ovu aplikaciju. Posle Tindera usledilo je bezbroj aplikacija kao što su Bumble, Hinge, itd. sve sa istom idejom – da ljudi imaju pristup bezbrojnim potencijalnim partnerima, na dohvat ruke. Sada mogu da imaju obični seks, ozbiljne veze i sve između – sve zahvaljujući tehnologiji. Ono što je Tinder posebno istakao, sem neumornog svajpovanja, jeste upravo važnost fizičkog izgleda.
Da li je fizički izgled kao definišuća norma privlačnosti trend modernog doba?
Ipak, ovo nije bila ideja koja je nastala tek tako. Izgled je nešto na šta se kroz istoriju obraćalo mnogo pažnje, samo ne u ovolikoj meri, jer nismo imali pristup tolikom broju potencijalnih partnera kao danas. Mudrost regentskog doba (Regency era – period između 1811. i 1820. godine u Ujedinjenom Kraljevstvu kada su umesto kralja Džordža III vladali regenti) uvek je glasila: obratite pažnju na fizički izgled, ali ga posmatrajte kroz lupu vaše dugoročne sreće.
Viktorijanske žene su nosile haljine koje jedva pokrivaju grudi i biserne lančiće da naglase svoje atribute, dok su u doba vladavine Edvarda VII (Velika Britanija, 1901-1910) muškarci nosili korsete. Kada je mini-suknja izmišljena u ranim 60-im godinama XX veka, čak su je i neki muškarci isprobali. Iako ovaj trend nije zaživeo, duga kosa, nakit i šminka su postali deo svakodnevnog života i nege, pretežno kod žena. Dakle, seksepil i fizički izgled su oduvek bili jedan od načina da privučemo pažnju potencijalnih partnera.
Iako se danas čini da živimo u vremenu koje ima narcističke tendencije i fokusira se na ja, ja i ja skroz selfi kulturu, mi nismo ni prva, ni jedina generacija koje je bila fokusirana na fizički izgled.
Moglo bi se reći da su viktorijanci imali svoju verziju Instagrama u vidu carte de visites – malih odštampanih portreta koji su bili organizovani u albume, a pored običnih ljudi sadržali su i slike javnih ličnosti i kraljevske porodice. Ovi albumi su razmenjivani kao način flerta, ali i način da se što bolje prikaže socijalni status kroz izgled.
Prelazak iz kolektivne u individualističku kulturu
U današnje vreme, individualizam postaje sve više izražen, a pristup tehnologiji nam sve to i omogućava. Iako smo, kao ljudska bića, vođeni potrebom da se povežemo sa ljudima oko nas, konstantan osećaj da se tamo negde nalazi neko bolji od onoga što imamo nas upravo u tome i sputava.
Ono što je interesantno je da problemi na koje nailaze današnje nove generacije jesu veoma slični problemima iz XVIII ili XIX veka, koliko god nam to na prvi pogled izgledalo nepojmljivo. Potreba za finansijskom sigurnošću, nesigurnost da li ta osoba zaista ima iskrene namere i potrebe za vezivanjem, stvaranje porodice i balans individualnog identiteta, slaganje novih porodica ili nešto slično, jesu upravo ono što nam je zajedničko.
Iako su se načini na koje pronalazimo ljubav promenili, nisu naše želje, snovi i potrebe za istinskim povezivanjem koji će trajati. Zabavljanje se menjalo zajedno sa društvom, i prilagođavalo novom dobu. Imajući u vidu sve gore navedeno, naše sopstveno prilagođavanje mora da postoji u okvirima granica koji se poklapaju sa našim moralnim kompasom i potrebama koje imamo.
