Još su naši preci, kada su koristili prirodne resurse, poštovali određene etičke principe. Naime, oni su od prirode uzimali tačno onoliko koliko im je bilo potrebno za život. Ni manje, ni više. Zauzvrat, priroda je zahvaljujući sposobnosti samoobnavljanja, bila siguran izvor njihovih egzistencijalnih potreba. Međutim, kako su se vremenom menjale okolnosti u kojima se život čoveka odvijao, tako se menjao i njegov odnos prema prirodi. Negativne aspekate ovih promena možemo uočiti na primeru široko rasprostranjenog tretmana reka i šuma u savremenom svetu. Princip koji se zove održivi razvoj značajan je upravo zato što uvažava neizbežan tok tih promena.
Ključnu ulogu u osveštavanju ove problematike imale su međunarodne i regionalne organizacije, ali i države. Naime, one donose akte koji ukazuju na aktuelne probleme i potrebu edukacije društva u tim oblastima.
Ujedno, ti pravni akti predstavljaju osnove za preduzimanje akcija u očuvanju planete Zemlje, pošto su čoveku, na žalost, potrebne pravna regulativa i visoke kazne da bi neka svoja delovanja sveo na minimum.
U nastavku tekstu, predstavićemo vam neke od ovih pravnih akata donetih u svetu i kod nas.
Održivi razvoj: ideja i definicija
Široka rasprostranjenost ideje, kao i definicije održivog razvoja je relativno mlada.
Na to su uticala dva događaja iz 1972. godine. Naime, tada je međunarodna nevladina organizacija Rimski klub objavila knjigu Granice rasta, u kojoj je obradila teme poput zagađenja, industrijalizacije i osiromašenja resursa. Tadašnja međunarodna javnost je posvetila dosta pažnje ovoj publikaciji i otvorila je brojne rasprave o njenom sadržaju.
Iste godine, održana je Konferencija Ujedinjenih nacija o životnoj sredini u Stokholmu. Iako vas verovatno ne začuđuje da je kao mesto održavanja odabrana Švedska, razlog tome je zapravo činjenica da je ona prva država koja je pokušala da u jednom zakonu reguliše sva dobra životne sredine i to svega nekoliko godine pre Konferencije. Tim postupkom je pozitivno uticala na međunarodnu zajednicu da se i ona aktivira u ovoj oblasti. Kao rezultat, usvojena je Deklaracija UN o čovekovoj sredini i osnovan Program Ujedinjenih nacija za životnu sredinu.
Ipak tek skoro deceniju kasnije, koncept održivog razvoja je zvanično izražen u prvoj Strategiji zaštite životne sredine, koja je nastala kao rezultat rada Međunarodnog udruženja za zaštitu životne sredine i prirodnih resursa.
Iako danas ne postoji opšteprihvaćena definicija održivog razvoja, najčešće se navodi ona iz 1987. godine sadržana u izveštaju pod nazivom Naša zajednička budućnost, pripremljenom od strane Svetske komisije za životnu sredinu i razvoj UN (ova komisija poznata je kao Bruntlendova komisija) čiji je cilj bio kreiranje konkretnih političkih akcija u ovoj oblasti.
Prema njoj, održiv razvoj je „onaj razvoj koji zadovoljava sadašnje potrebe, ne ugrožavajući mogućnosti budućih generacija da zadovolje svoje potrebe.“ Dakle, u suštini ove ideje nalazi se princip intergeneracijske pravde. Odnosno, prenošenje istog stanja životne sredine sa jedne na drugu generaciju.
Koncept održivog razvoja predstavlja zapravo opštu ideju o očuvanju planete Zemlje, koja u svojoj osnovi sadrži tri dimenzije. To su: ekološka održivost, ekonomska efikasnost i socijalna odgovornost.
Međutim, imajući u vidu njihovu složenost i neodvojivost od okruženja u kojem postoje i gde se ispoljavaju, mnogi autori zagovaraju i neke dodatne dimenzije, kao što su kulturna i institucionalna.
Tako, kulturna dimenzija sa jedne strane, ističe potrebu da se promene odvijaju uz poštovanje uspostavljenih kulturnih i tradicionalnih vrednosti. Sa druge strane, ona govori o važnosti pristupa koji pojedinaci i društvene grupe imaju pri rešavanju aktuelnih problema, dok se institucionalna dimenzija odnosi na podršku koju različite institucije pružaju prilikom sprovođenja aktivnosti koje su sastavni deo ostalih dimenzija održivog razvoja.
Regulativa na međunarodnom nivou
Odnos čoveka prema zaštiti životne sredine dobija drugačiji oblik nakon 1972. godine. Pored dva značajna navedena događaja, kao primer služe i postojeće međunarodne institucije, poput Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj i Svetske banke koje su pružile svoj doprinos kroz program Globalne podrške životnoj sredini, tako što su dale kredite zemljama u razvoju kako bi rešavale svoje ekološke probleme.
Upravo su aktivnosti brojnih organizacija od međunarodnog do nacionalog nivoa dovele do održavanja još jedne konferencije UN, ovog puta u Rio de Žaneiru, 1992. godine.
Na ovoj konferenciji, poznatoj kao Zemaljski samit, usvojeni su dokumenti poput: Okvirne konvencije UN o klimatskim promenama, Konvencije o biološkoj raznovrsnosti i Agende 21. Njihova brojnost i tematika govori nam o tome koliko je porasla svest o preko potrebnoj promeni pristupa ključnim pitanjima savremenog sveta.
Ovde bismo izdvojili Agendu 21 kao dokument od izuzetnog značaja, jer predstavlja deklaraciju o namerama i izražava obavezu o poštovanju održivog razvoja u 21. veku. Neka od pitanja koja sadrži tiču se siromaštva, zaštite prirodnih resursa, zdravstva i poljoprivrede. Ono što predstavlja novinu u dotadašnjoj regulativi Ujedinjenih nacija jeste to što je u ovom dokumentu priznata uloga „bitnih grupacija”, kao sto su žene, deca i omladina, poljoprivrednici i preduzetnici. Pored toga, istaknuta je važnost uloge lokalnih vlasti u sprovođenju Agende 21, kako bi se što neposrednije osigurala njena implementacija.
Dalje praćenje napretka u zaštiti naše planete, proklamovano ovim dokumentom, nastavljeno je održavanjem uzastopnih konferencija na svetskom nivou.
Na polju održivog razvoja, trenutno je aktuelna Agenda 2030 (tj. Rezolucija 70/1 Generalne Skupštine Ujedinjenih nacija), koja je usvojena na Samitu održivog razvoja UN, održanom 2018. godine. Ovaj dokument potvrđuje ranije postavljene ciljeve sadržane u Agendi 21 i Milenijumskoj deklaraciji, dodajući nekoliko novih. Ukupno, postavljeno je 17 globalnih ciljeva održivog razvoja:
1. Okončati siromaštvo svuda i u svim oblicima.
2. Okončati glad, postići bezbednost hrane i poboljšanu ishranu i promovisati održivu poljoprivredu.
3. Obezbediti zdrav život i promovisati blagostanje za sve u svim dobima.
4. Obezbediti inkluzivno i kvalitetno obrazovanje i promovisati mogućnosti celoživotnog učenja za sve.
5. Postići rodnu ravnopravnost i osnaživati žene i devojčice.
6. Obezbediti pristup pijaćoj vodi i obezbediti sanitarne uslove za sve.
7. Obezbediti pristup dostupnoj, pouzdanoj, održivoj i modernoj energiji za sve.
8. Promovisati inkluzivan i održiv ekonomski rast, zaposlenost i dostojan rad za sve.
9. Izgraditi prilagodljivu infrastrukturu, promovisati održivu industrijalizaciju i negovati inovativnost.
10. Smanjiti nejednakost između i unutar država.
11. Učiniti gradove i ljudska naselja inkluzivnim, bezbednim, prilagodljivim i održivim.
12. Obezbediti održive oblike potrošnje i proizvodnje.
13. Preduzeti hitnu akciju u borbi protiv klimatskih promena i njenih posledica.
14. Konzervirati i održivo koristiti okeane, mora i morske resurse za održivi razvoj.
15. Zaštititi, obnoviti i promovisati održivu upotrebu zemaljskih ekosistema, održivo upravljati šumama, suprotstaviti se dezertifikaciji i zaustaviti i preokrenuti degradaciju zemljišta i zaustaviti gubitak biodiverziteta.
16. Promovisati miroljubiva i inkluzivna društva za održivi razvoj, obezbediti pristup pravdi za sve i izgraditi efikasne, pouzdane i inkluzivne institucije na svim nivoima.
17. Ojačati sredstva primene i revitalizovati globalno partnerstvo za održivi razvoj.
Proces implementacije Agende 2030 Ujedinjenih nacija spaja ljude iz najrazličitijih sfera života širom sveta. U 2018. godini, lansiran je SDG-Tracker sa namerom da prati napredak ka ostvarivanju postavljenih ciljeva održivog razvoja na globalnom nivou.
Naime, za svaki od 17 ciljeva su određeni uži ciljevi koje je potrebno postići. Napredak u ostvarenju tih užih ciljeva se prati putem ustanovljenih indikatora. Pri čemu, svako ko ima pristup verodostojnim podacima, može da ih pošalje preko ove platforme i na taj način doprinese realnom sagledavanju preduzetih napora u njihovom ostvarenju. Na sajtu se navodi da se ovim omogućava ljudima širom sveta da drže odgovornim organe vlasti u poštovanju preuzetih obaveza.
Aktivnosti naše države na ovom planu vidljiva je kroz akciju „Zasadi drvo”, koja je povezana sa ciljem 15 održivog razvoja (očuvanje zemljišta i šuma). Pored prilike da svako zasadi svoje drvo, učesnicima je bilo omogućeno da se na jedan zanimljiv način, uz druženje, edukuju o ulozi šuma u ekosistemu.
Bitno je napomenuti, imajući u vidu izazove sa velikom količinom padavina u poslednje vreme u našoj zemlji, da se ovakvim akcijama ublažavaju posledice koje mogu proizvesti bujične vode i poplave. Sa druge strane, zašto poplave mogu biti ponekad i korisne, decu predškolskog uzrasta su učili kroz interaktivne aktivnosti, zaposleni Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode u okviru programa „Škola na reci”, održanog u oktobru ove godine.
Priliku da iskažete svoj stav o ovim pitanjima imaćete 16. novembra, u pet minuta do podne na Trgu slobode u Novom Sadu kada Ekološki front Novi Sad održava protest „Za život, šume, vode i grad”. Cilj okupljanja je da nadležnima, medijima i javnosti pošalju poruku zabrinutosti za životnu sredinu i uslove života u gradu i čitavoj zemlji, navodi portal 021.rs.
Kjoto protokol
Jedan od izuzetno značajnih dokumenata u oblasti klimatskih promena, za koji ste verovatno čuli jeste Kjoto protokol (Japan, 1997. godine). Donet je uz Okvirnu konvenciju Ujedinjenih nacija o promeni klime i njegov glavni cilj je smanjivanje emisije ugljen-dioksida i drugih štetnih gasova koji izazivaju efekat staklene bašte. Međutim, zbog nedovoljnog broja potrebnih ratifikacija država, Kjoto protokol je stupio na snagu tek osam godina nakon njegovog potpisivanja (2005, a u Srbiji 2007. godine).
Neke od kritika koje su upućne Kjoto protokolu od strane naučne i političke javnosti tiču se fleksibilno postavljenih mehanizama za njegovo sprovođenje (na primer, trgovina emisijama štetnih gasova poput CO2). Naime, na takav način postavljenim mehanizmima se ne može značajno uticati na moć koju sa druge strane imaju naftne i energetske kompanije, što znatno umanjuje njegove efekte. Pored toga, nedostatkom se smatra i činjenica da Kina i SAD-a, koji su identifikovani kao najveći emiteri štetnih gasova sa efektom staklene bašte, nisu postale njegove članice.
Međutim, i pored svega navedenog, pozitivni aspekti Kjoto protokola se ne mogu osporiti. Tako je, prema proračunima UN-a, ukupna emisija štetnih gasova koji izazivaju efekat staklene bašte opala do kraja prvog perioda Protokola (2012. godine), u odnosu na početne nivoe merenja. Kao pozitivni aspekti navode se još i doprinos uvođenju tehnoloških inovacija, korišćenju obnovljive energije i porasti svesti ljudi o uticaju klimatskih promena.
Zemlje članice Kjoto protokola dogovorile su se u Dohi, da će nastaviti ostvarivanje postavljenih ciljeva u drugom periodu Protokola (2013 – 2020. godine). Međutim, Doha Amandman se suočava sa istim problemima oko stupanja na snagu, odnosno sa nedovoljnim brojem ratifikacija.
Pariski sporazum
Preduzimanje mera povodom klimatskih promena je deo cilja uspostavljanja održivog razvoja na globalnom nivou. Kontinuirani napori međunarodne zajednice u daljem rešavanju pitanja globalnog zagrevanja rezultirali su donošenjem Pariskog sporazuma 2015. godine. Pri čemu je ovaj sporazum nastao sa ciljem da zameni spomenuti Kjoto protokol.
Dugoročni cilj Pariskog sporazuma je ograničavanje globalnog zagrevanja na temperature „znatno ispod” 2°C u odnosu na pre-industrijski nivo, kao i ograničavanje porasta temperature do 1.5 °C u odnosu na pre-industrijski nivo.
Jedan od načina dostizanja ovog cilja na nacionalnom nivou je davanje podsticaja za promene načina rada industrije radi smanjenja emisija štetnih gasova sa efektom staklene bašte.
Ono što je potrebno napomenuti u vezi sa ovim jeste da je ove promene potrebno izvršiti na način kojim se ne dovodi u pitanje ostvarenje ciljeva održivog razvoja UN.
Na primer, ukoliko se promene vrše u poljoprivredi i industriji proizvodnje hrane, potrebno je to učiniti tako da to nije u suprotnosti sa ciljem 1 (okončanje gladi i promovisanje održive poljoprivrede), što se može javiti kao izazov u nerazvijenim zemljama.
Ipak, države ugovornice obavezale su se na saradnju u osnaživanju sposobnosti društva pri rešavanju posledica klimatskih promena, kao i pružanju podrške zemljama u razvoju prilikom implementacije ovih odredaba.
Praćenje napretka ovog sporazuma se postiže kroz transparentnost u preduzimanju odgovornosti. Naime, svaka država određuje sopstveni plan i podnosi periodične izveštaje o postignutim doprinosima smanjenju globalnog zagrevanja.
Međutim, kritikuje se upravo nepostojanje mehanizama sankcionisanja država zbog nepoštovanja donetih akcionih planova, ali i donošenja preblagih akcionih planova.
Veliku pažnju u svetskoj javnosti 2017. godine izazvala je objava predsednika Donalda Trampa o istupanju Sjedinjenih Američkih Država iz Pariskog sporazuma. Iako je najraniji mogući datum za takvu akciju novembar 2020. godine, u politici SAD-a su već sada primetne mere koje su u suprotnosti sa odredbama Sporazuma.
Ipak, da ovo nije većinski stav američkog naroda pokazuju brojne inicijative (poput America’s Pledge i The United States Climate Alliance) koje teže da prodube napore u rešavanju klimatskih promena nasuprot stavova zvaničnika.
U Poljskoj je 2018. godine održano 24. zasedanje Konferencije stranaka (COP 24) Okvirne konvencije Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama (UNFCCC). Tom prilikom postignut je konačan dogovor o pravilima implementacije Pariskog sporazuma. Detaljnije o tome šta je dogovoreno, stavovima nauke i narednim koracima, možete pročitati u tekstu The Guardian-a.
Regulativa na regionalnom nivou
Značajnu ulogu u uspešnom ishodu Pariske konferencije održane 2015. godine, imala je Evropska unija svojim zalaganjem za borbu protiv klimatskih promena.
U izveštaju Evropske komisije iz 2016. godine navedeno je da je Evropska Unija u povoljnom položaju zato što je postigla visok nivo ekonomskog razvoja i socijalne kohezije, zbog čega može da se nosi sa izazovima održivog razvoja. Zbog toga, koncept održivog razvoja predstavlja sastavni deo brojnih projekata, politika i inicijativa u okviru EU.
U tom kontekstu, značajan je dokument Evropske komisije donet 2010. godine pod nazivom Evropa 2020: strategija za pametni, održivi i inkluzivni rast koja se bavi pitanjima obrazovanja, klimatskih promena, smanjenja emisije štetnih gasova sa efektom staklene bašte i korišćenja obnovljivih izvora energije, kao i zapošljavanja i smanjenja siromaštva.
U ovom izveštaju, dat je i pregled doprinosa ostvarenju ciljeva održivog razvoja delovanjem Evropske unije. Navedene su ključne mere koje se preduzimaju, poput: uključivanja ciljeva održivog razvoja u politike i inicijative EU-a na svim nivoima; redovno izveštavanje o napretku; saradnja sa vladama zemalja EU-a, Europskim parlamentom, drugim evropskim institucijama, međunarodnim organizacijama, organizacijama civilnog društva, građanima i drugim učesnicima; razmena najboljih praksi kroz saradnju sa partenerima i pomoć zemljama u razvoju.
Najzad, treba spomenuti i deset prioriteta Evropske komisije koji se odnose na ključne izazove s kojima se Evropa susreće. Isprepletenost ovih prioriteta sa više ciljeva održivog razvoja je ono što doprinosi usklađenom zajedničkom razvoju na regionalnom i globalnom nivou.
Regulativa na nacionalnom nivou
Ustavom Republike Srbije (član 74) je, kao najvišim pravnim aktom, zajamčeno pravo na zdravu životnu sredinu. Pored toga predviđena je odgovornost vlasti, kao i pojedinca za njenu zaštitu, čuvanje i poboljšanje.
Detaljnije odredbe o sistemu zaštite životne sredine i pravima čoveka u vezi sa njom, nalaze se u Zakonu o zaštiti životne sredine.
Pored ovog zakona, pojedinačnim propisima uređene su različite oblasti zaštite životne sredine, kao što su: zaštita vazduha, voda, zemljišta, šuma, geoloških resursa; upravljanje hemikalijama; upravljanje otpadom; jonizujuća i nejonizujuća zračenja; zaštita od buke i vibracija. Detaljan spisak važećih zakona i ostalih akata, možete pogledati ovde.
Nadležni organi Republike Srbije preuzeli su svoj deo odgovornosti u problematici održivog razvoja usvajanjem Nacionalne strategije održivog razvoja Republike Srbije, 2008. godine. Tri godine kasnije, usvojen je i Akcioni plan za sprovođenje Strategije za period 2011–2017, kojim su definisane institucije nadležne za ostvarivanje ciljeva održivog razvoja i sprovođenje Strategije održivog razvoja.
Nakon isteka perioda za koji je doneta Strategija (2008-2017), Republički sekretarijat za javne politike uz podršku Nemačke razvojne saradnje GIZ, pripremio je Izveštaj Agenda 2030 i Srbija. Ovaj izveštaj predstavlja orijentir za detaljnije planiranje strategije Srbije u sprovođenju Agende 2030 UN-a.
U Skupštini Autonomne Pokrajine Vojvodine, krajem juna ove godine, OPENS je u partnerstvu sa UNICEF-om organizovao Omladinski dijalog u okviru regionalnog programa Dijalog za budućnost. Naime, reč je o konferenciji koja je okupila više od stotinu mladih ljudi iz čitave Srbije. Učesnici su radom u grupama izneli svoje stavove i predloge o četiri cilja održivog razvoja: o kvalitetnom obrazovanju (cilj 4), rodnoj ravnopravnosti (cilj 5), klimatskim promenama (cilj 13) i miru, pravdi i jakim institucijama (cilj 16).
„Samo na ovaj način, kada čujemo i uvažimo glas mladih, mogu da se stvore uslovi za prevazilaženje barijera na putu ka ostvarenju veće društvene kohezije i održivog društva,” rekla je direktorka UNICEF-a u Srbiji, Ređina De Dominićis.
Još jedan događaj ovog tipa, održan je pre nekoliko nedelja na marginama Beogradskog bezbednosnog foruma. Tom prilikom su predstavnici vlasti, međunarodnih i nevladinih organizacija zajedno sa mladima razgovarali o poboljšanju dijaloga i unapređenju društvene kohezije između Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine.
Dosadašnje aktivnosti državnih organa Srbije posmatraju se u kontekstu procesa pristupa EU i Okvira razvojnog partnerstva, ali i vladinog izveštaja o realizaciji Milenijumskih ciljeva. Na sajtu Vlade Republike Srbije navodi se da je u toku procedura prioritizacije i prilagođavanja ciljeva održivog razvoja situaciji u kojoj se nalazi naša zemlja.
Pored toga, ističe se da je ustanovljena Međuresorna radna grupa za sprovođenje Agende Ujedinjenih nacija o održivom razvoju do 2030, sa predstavnicima 26 institucija Vlade kojom predsedava ministarka bez portfelja za demografiju i populacionu politiku – prof. dr Slavica Đukić Dejanović.
Možemo zaključiti da značaj ostvarenja ciljeva održivog razvoja definisanih u dokumentima donetim od međunarodnog do nacionalnog nivoa, ne može se adekvatno iskazati statistički postavljenim parametrima.
Sve do sada preduzete aktivnosti, kao i povećana svest ljudi o neophodnosti očuvanja životne sredine i odgovornog odnosa prema istoj, izvršili su uticaj na transformaciju industrije i generalno gledano način života, ka višem stepenu održivosti.
Zbog nivoa zagađenja koja emituju, značajne promene vidljive su u industriji proizvodnje automobila, hrane, ali i mode.
Transformacija se dešava i na ličnom planu, prelaskom na minimalističniji stil života, kao i nastojanjem proizvodnje manje količine otpada u svakodnevnom životu.
Činjenica je da postoji još dosta toga što se može učiniti. Jer, iako svi delimo ovu planetu na kojoj živimo, nismo jedinstveni. A upravo u tome se nalazi mogućnost ublažavanja i postepenog oporavka od nanete štete.
Saradnja u svesnoj posvećenosti uspostavljanju narušene ravnoteže. Harmonija počinje iznutra. Potom se kroz način na koji se odnosimo prema svetu i ljudima oko sebe, ona širi. Ukoliko je odnos prema sebi izgrađen na ljubavi i poštovanju, na isti način ćemo se odnositi i prema planeti Zemlji.
