Borba sa očekivanjima drugih ljudi je nekad teška i iscrpljujuća. U različitim aspektima života možemo da prepoznamo da postoje očekivanja ili pritisci koji dolaze spolja.
Možemo da ih primetimo kada su u pitanju naši partnerski odnosi, naše navike ili fizički izgled, stavovi i vrednosti, ali i učenje. Može da nam bude teško da prepoznamo kod sebe da u stvari sledimo tuđa očekivanja. Možda naslućujemo da je tako, ali nam je teško to da priznamo.
Ta očekivanja se mogu prepoznati kao uverenja koja nisu naša i sa kojima lično nismo usaglašeni. U učenju, to su uverenja o tome kako učenje treba da izgleda, uspehu i neuspehu, kao i ciljevima i vrednostima za koje treba da se borimo.
Postoji način da sve to razumemo bolje i da budemo podrška sebi na tom putu.
Da li je naš cilj stvarno naš?
Okolina često pokušava da nam daje savete i nudi rešenja. Uspeh se neretko podrazumeva, a ostvarenje uspeha podrazumeva dostizanje postavljenih standarda i ispunjenje tuđih očekivanja.
Ako nerado sledimo korake ka nekom cilju i ako su nam ti koraci mučni i izazivaju nezadovoljstvo, krivicu ili strah, vrlo je moguće da zapravo taj cilj nije u potpunosti “naš” , odnosno, ne potiče od nas, već od okoline. To možemo da prepoznamo i po tome što dostizanje nekog rezultata ili čak cilja u celini ne donosi zadovoljstvo, radost ili veru u sebe.
Kod ciljeva koji nisu lični i ne dolaze iznutra, često je moguće suočiti se sa prazninom ili pak, sa rezultatom koji uopšte nismo želeli.
To se dešava i nije ništa strašno, samo je važno da napravimo korak unazad i zapitamo se odakle nam taj cilj, šta je u njemu dobro za nas, a šta ne, kako smo ga definisali i sebi objasnili.
Recimo, možda ulažemo nadljudske napore da očistimo godinu u junu kako bismo bili među najboljim studentima na katedri, ali na pola puta shvatimo da nas to previše umara i da nam donosi krivicu i/ili anksioznost ukoliko to ne postižemo.
Možda je to cilj koji je nametnut direktno od nama bliskih osoba ili čak indirektno (možda je stariji brat to postigao, pa sada podrazumevamo da moramo i sami da zadovoljimo te standarde).
Učenje i porodične vrednosti
Način na koji je naša porodica posmatrala rezultate koje ostvarujemo i neuspehe kroz koje prolazimo uvek se ispoljava u trenutku kada učimo individualno i kada pored nas nema nikoga od njih. U tim trenucima se javlja unutrašnji glas i sebi govorimo ono što smo čuli od roditelja, učitelja, nastavnika tokom odrastanja.
Dešava se da roditelji postavljaju previsoke ciljeve svojoj deci i ne cene njihove uspehe, niti slave njihove male pobede. Ako je to slučaj, deca se trude da zadive porodicu i skrenu pažnju na sebe. Kako ni jedan uspeh nije bio dovoljan da dobije priznanje i pohvalu, dete razvija osećaj nedovoljnosti ili sindrom varalice koji posle značajno utiče i na performanse u celoživotnom učenju i radu.
Takođe, česta je i situacija u kojoj očekivanja nisu eksplicitno izrečena, već su deca tokom odrastanja posmatrala veoma uspešne roditelje ili stariju braću i sestre, te su nametnula sebi previsoke standarde učenja i rada kako bi bila prihvaćena, primećena i voljena.
Suprotno tome, standardi mogu biti preniski u odnosu na mogućnosti i resurse deteta. To se može odraziti na nisko samopouzdanje ili pojavu da dete nema (skoro nikakva) očekivanja od sebe. Kada dete odraste, nema dovoljno vere u sebe da može da postigne neki rezultat ili je u stalnoj potrazi za validacijom rezultata od strane drugih.
U kakvoj su vezi učenje, očekivanja i prihvatanje sebe?
Učenje je u tesnoj vezi sa samopouzdanjem i slikom koju imamo o sebi. Svako od nas se bar jednom našao u “ćorsokaku” zbog očekivanja sa jedne strane, a zanemarivanja sopstvenih potreba i ciljeva, sa druge strane.
Ova pozicija najčešće rezultira poteškoćama u organizaciji učenja i nemogućnošću da se usredsredimo na ono što učimo.
Da bismo iz ovakvog “ćorsokaka” izašli, potrebno je da se prilikom učenja okrenemo ka unutra (ka potrebama, željama i ciljevima), umesto ka spolja (ka stavovima i očekivanjima okoline, ka vidljivim rezultatima).
Odnosno, potrebno je da sagledamo svoje osnovne potrebe:
☞ da li smo gladni pre učenja,
☞ koliko smo spavali,
☞ da li se osećamo dovoljno bezbedno na mestu učenja itd.,
a potom i više potrebe:
☞ da li nam je potrebna emocionalna, finansijska ili neka druga podrška,
☞ treba li nam vreme sa prijateljima i drugim bliskim osobama,
☞ da li nam nedostaje da se vratimo nekim hobijima i slično.
Okrenuti se ka sebi znači i pogledati opet svoje želje, odnosno razmotriti šta bismo voleli da:
☞ radimo,
☞ imamo,
☞ budemo…
To takođe znači da razmotrimo i svoje kratkoročne ciljeve, odnosno da ispišemo male korake, koji nas vode do ispunjenja naših želja, u skladu sa našom realnošću. Tako dolazimo do svesnog učenja.
Dakle, svesnog učenja, svesnog planiranja i postavljanja ličnih ciljeva nema bez razumevanja sebe i preuzimanja odgovornosti.
Vrlo je važno verovati sebi i svojim odlukama, kao i razumeti da opravdanja dugujemo jedino sebi. Potrebno je jasno postaviti liniju ispod koje nikome ne treba objašnjavati svoje postupke, niti pravdati uspehe ili neuspehe.
Svima nam je, bar jednom u životu, bila upućena rečenica: Postani najbolja verzija sebe! Ili smo se naslušali izlizanih principa: Bolje išta nego ništa i Bolje ikad nego nikad ali i onih obavezujućih: Sve što započneš, moraš i da završiš i Odustajanje nije opcija. Svi ti principi, mogu, ali ne moraju da budu deo ličnih očekivanja koja imamo od sebe.
Ova očekivanja nametnuta spolja teže da osiguraju da ćemo se razvijati u osobe koje završavaju započeto i idu napred po svaku cenu. Pokušavaju da osiguraju da će biti nešto od nas u životu.
Koliko god dobronamerna bila, ova očekivanja i programi vaspitanja nas često vode u ćorsokak jer ne čuvaju naše mentalno zdravlje i ne ostavljaju nam mogućnost da se predomislimo i otkrijemo svoj cilj, bolji cilj ili da promenimo putanju. Ne omogućavaju nam da prihvatimo da je naš put možda drugačiji.
Promena putanje, pa čak i odustajanje, donose nešto dobro za nas:
1. Prihvatamo da imamo pravo na to, da nismo robovi tuđih ciljeva.
2. Dajemo sebi šansu da se predomislimo se jer uviđamo da nešto nije za nas.
3. Prestajemo da vršimo pritisak na sebe i počinjemo da poštujemo svoj izbor.
I šta to onda zapravo znači? Šta nam to donosi? Počinjemo da se menjamo i da brinemo o sebi. Doživljavamo uspone i padove, i počinjemo to da prihvatamo. I kada se osećamo snažno, i kada doživljavamo sebe kao slabe i ranjive, počinjemo polako to da uvažavamo.
Dajemo priliku sebi da sagledamo da ne postoji naša savšena verzija, niti verzija koju su drugi ljudi zamislili kao najbolju. Mi određujemo kada smo sebi najbolji i trudimo se da prihvatimo svoje nedostatke.
Podrška na putu
Kada prepoznamo svoje lične ciljeve u učenju i odlučimo da idemo ka njima, možemo to da radimo i samostalno. Međutim, svima nam je lakše kada imamo podršku. To može da bude psiholog ili psihoterapeut, partner ili blizak prijatelj, kao i blizak član porodice. Pored toga, to ne mora da bude osoba koja je stalno uz nas, već podršku možemo pronaći u sebi i svom novom i ohrabrujućem, unutrašnjem glasu.
Na prvi pogled, to može da zvuči apstraktno, ali ukoliko pođemo od postavljanja važnih pitanja, možemo korak po korak da upoznamo sebe i svoje potrebe i na taj način izgradimo podršku u izazovnim okolnostima koje su pred nama.
Da bismo tome pristupili sa razumevanjem, možemo da krenemo od ovih pitanja:
- Šta “moram” da uradim u vezi sa učenjem?
- Šta želim da uradim u vezi sa učenjem?
- Šta je najgore što može da se desi ako ne ostvarim ono što želim?
- Šta je najgore što može da se desi ako ne ostvarim ono što drugi očekuju od mene?
- Kako se osećam kada ne ostvarim očekivanja drugih?
- Kako se osećam kada odstupam od svog ličnog cilja?
- Da li se sada nekom dokazujem i kome?
- Da li pritiskam sebe previše?
- Šta mi je sada potrebno?
- Od koga to mogu dobiti?
Nekad zaboravimo da smo dovoljno dobri baš takvi kakvi jesmo, koliko god da smo postigli. To možemo da primetimo samo kada zastanemo i malo se umirimo.
Učenje i rezultati koje postižemo učenjem nekad su nam smisao dana, i to je sasvim u redu. Ono što je blagotvorno je da nekad primetimo koliko smo u stvari dobri i van toga.
Važno je, za početak, da prepoznamo očekivanja drugih, da lociramo odakle pritisci dolaze ukoliko postoje, a potom da oslušnemo kako se osećamo i kako to utiče na naše učenje.
Upravo zbog teme kao što je ova, proces učenja nam omogućava da otkrijemo nešto novo o sebi, da razumemo zašto su neke prepreke pred nama i zašto su neke veće od drugih. Isto tako, učenje nam daje šansu da postanemo podrška sami sebi i da nađemo ohrabrenje u drugima na onaj način na koji nam je potrebno.
