Prazni i napušteni prostori u Srbiji jesu zapušteni, što ne znači i da su neupotrebljivi. Mnogi od njih mogli bi da se obnove i iskoriste u kulturne i edukativne svrhe.
Koliko ih tačno ima, još uvek se ne zna. Prema rečima autorke projekta Prazni prostori Srbije Tamare Jovanović Šljukić, 2010. godine ih je bilo više od 150 samo na teritoriji Beograda. Zahvaljujući entuzijazmu pojedinaca, neformalnih grupa, organizacija civilnog društva, neki od tih prostora su obnovljeni i pretvoreni u centre kulture.
Na taj način su podržani brojni samostalni umetnici, naročito mladi, osnažena je kulturna scena Srbije, a data je i podrška raznovrsnim edukativnim i kulturnim programima koji su doprineli razvoju društva.
Revitalizacija i prenamena ovih prostora u pomenute svrhe je naročito važna u zemlji u kojoj je godinama unazad budžet za kulturu bio ispod 1 odsto, a može biti i dobar primer održive arhitekture.
Zahvaljujuči praksi korišćenja javnih, praznih prostora za nove namene, evangelistička crkva je postala pozorište, stari magacin – kulturni centar, a nekadašnja fabrika svile – kulturna stanica.
Koliki je značaj ovih objekata za zajednicu, kao i kako se do njih dolazi razgovarale smo sa onima koji koriste napuštene prostore u kulturne i obrazovne svrhe.
Izgradnja novih vs obnova starih prostora
Nakon turbulentnih istorijskih, političkih i ekonomskih prilika, nerešenih imovinskih odnosa, prostori koji su nekada imali veliki značaj za društvo, sada su prazni, devastirani i ruinirani. Osim vojnih, industrijskih i kulturno-istorijskih objekata, među njima su i napuštene zgrade, bioskopi, prostorije mesnih zajednica, sportskih objekata, domova kulture.
Obnova ovih prostora, od izgradnje novih, bolja je ne samo sa ekonomskog aspekta (ukoliko nije potrebna veća sanacija objekta), već i sa ekološkog i urbanističkog. Njihova revitalizacija je rešenje za smanjenje emisija ugljen dioksida, kao i za odlaganje građevinskog materijala koje takođe može biti štetno po životnu sredinu.
Osim toga, očuvanjem postojećih objekata, ne narušava se sam pejzaž grada, več se poštuju njegov izgled i autentičnost.
Zašto su napušteni prostori korisni kreativnoj industriji?
Kreativne industrije sve više zauzimaju značajno mesto u srpskoj ekonomiji i rastu brže od ostatka privrede. Mnogi umetnici, naročito mladi, tragaju za prostorima za stvaranje, ali i izlaganje.
Osim toga, Istraživanje položaja i potrebe mladih u Republici Srbiji koje je krajem 2021. godine sprovelo Ministarstvo omladine i sporta pokazuje da je 10.1% mladih navelo da je nedostatak kulturnih i sportskih dešavanja za mlade najveći problem sa kojim se suočavaju u tom trenutku, čime se ovaj odgovor našao na četvrtom mestu na listi problema (na prva tri mesta nalaze se nezaposlenost i ekonomski problemi; Covid-19; postojeći obrazovni sistem i kvalitet nastave).
Kada je reč o nedostatku kulturnih dešavanja, precizirali su da im fale koncerti (2.3%), pozorišne i bioskopske predstave (2.1%), a 1.9% je navelo da nema dovoljno kulturnih sadržaja.
Iz kakvih potreba su prazne, nekorišćene prostore tražili i kako su ih dobili, razgovarali smo sa predstavnicima organizacija koje su u kulturne svrhe oživele napuštene prostore.
Kako su napušteni prostori iskorišćeni u svrhe kulture?
Kulturni centar Magacin
Kulturni centar Magacin pripadao je Domu omladine Beograd koji ga je do 2010. koristio kao magacin. Sada je alternativni kulturni centar za pripremu i prezentaciju izložbenih, scenskih, tribinskih, filmskih, edukativnih i drugih programa nezavisne kulture.
Kako koordinatorka meseca avgusta KC Magacin Nataša Milojević navodi, nastao je jer samostalni i nezavisni umetnici koji rade na području Beograda nisu imali prostor u kom bi mogli besplatno da rade.
Koordinatorka ističe i da se skoro polovina vaninstitucionalne kulture u Beogradu nastaje u Magacinu. Magacin doprinosi zajednici i kulturi na osnovu produkcija koje ovde nastaju, a koje su veoma važne za kulturu u našoj zemlji. Umetnici koji rade u Magacinu stvaraju produkcije iz oblasti pozorišta, filma, savremenog plesa, vizuelnih umetnosti, performansa i različitih oblika umetničkog aktivizma namenjenih deci, mladima i odraslima iz različitih kulturnih i socijalnih miljea – težimo demokratiji i inkluziji, rekla je Nataša.
Alternativni kulturni centar Gnezdo
Prostor Alternativnog kulturnog centra Gnezdo pripadao je lokalnom fudbalskom klubu. Sada je umetnički prostor namenjen mladima, oživljavanju i promociji savremene umetnosti kroz izložbe, festivale, svirke, bioskop, diskusije i radionice. Programska koordinatorka ovog centra, Kaća Dimitrijević, navodi da je prostor nastao iz potrebe da prema svojoj meri kreiraju mesto za sebe i svoje vršnjake: Bio nam je potreban prostor za eksperimentisanje, samoorganizovanje, javni prostor koji nije oivičen pravilima koja su nametnuta spolja, odozgo.
Kaća Dimitrijević navodi da je u Gnezdu održano preko 300 javnih i besplatnih programa, u koje spadaju i volonterski kampovi, muzički događaji, promocije knjiga, bazari, večeri društvenih igara i ostalih sadržaja za slobodno vreme i rekreaciju…
Naročito bih istakla doprinos koji se ogleda u prilici koju Gnezdo pruža mladima da sami kreiraju sadržaje za sebe i na taj način ih osnažuje i podstiče da postanu aktivni i zainteresovani članovi društva.Osim toga, korisnicima prostora Gnezdo pruža besplatan i preko potreban prostor za rad, umetničku produkciju, mogućnost da svoje programe predstave publici, kao tehničke uslove neophodne za izvođenje programa.
KS Svilara
Među dobrim primerima obnove starih, napuštenih prostora je kulturna stanica Svilara, koja je od otvaranja krajem 2018. godine do danas organizovala 1270 programa koje je posetilo više od 67.000 posetilaca.
Violeta Đerković navela je da je Svilara promenila način života ovog dela grada.
Na platou ispred formiran je novi javni prostor, mesto sjajnih kulturnih i umetničkih programa, za sve one koji su zainteresovani za koncert, projekciju filma, predstavu… Imamo redovne aktivnosti sa lokalnim školama, deca iz Gundulićeve škole su zasadila malu urbanu bašti ispred Svilare i oni je redovno obilaze.
Kada je reč o doprinosu Svilare samoj kulturnoj sceni, Đerković navodi da je Svilara, kao i druge kulturne stanice, nastala u cilju decentralizacije kulture, izmeštanja kulturnih aktivnosti iz radijusa od jednog kilometra u centru grada.
Silosi i drugi prostori u Srbiji
Osim navedenih, dobri primeri prakse su i Silosi Beograd u kojima se održavaju programi iz oblasti umetnosti, obrazovanja, rekreativnog sporta, ali i zaštite životne sredine. Zatim nekadašnji bioskop Balkan koji je sada prostor namenjen za savremenu umetnost, galerija Reflektor u Užicu, programski prostor Fabrika Ustanove Studentski kulturni centar Novi Sad i mnogi drugi.
Kako se otključavaju napušteni prostori?
Udruženje građana za demokratiju i građansko obrazovanje Građanske inicijative su napravile priručnik Javni prostori i kako ih otključati u kome su dati jasni koraci šta uraditi od trenutka kada se javi potreba za prostorom, do momenta kada se prostor otključa.
U priručniku se navodi da je najpre važno mapirati raspoložive javne prostore, zatim saznati vlasničku strukturu prostora kako bi se znalo sa kim treba pregovarati i upoznati se sa pravnim okvirom koji reguliše oblast korišćenja javnih prostora.
Kaća Dimitrijević iz AKC Gnezdo navodi da kada su otkrili prostor, kako bi saznali ko je vlasnik, obratili su se Mesnoj zajednici Bivolje na čijoj teritoriji se objekat nalazi.
Ispostavilo se da je to Fudbalski klub Borac iz Bivolja. Relativno lako smo uspeli da iskomuniciramo sa vlasnikom objekta i dobijemo Ugovor, što je za mnoge kolektive ipak mnogo teži deo posla. Zatim, kako bismo renovirali objekat, aplicirali smo sa projektom „Formiranje Alternativnog kulturnog centra Gnezdo na program Aktivne zajednice koji sprovodi Trag fondacija, što je bilo jako važno za inicijalne aktivnosti.
Kada je reč o kulturnoj stanici Svilara, koordinatorka mreže kulturnih stanica Violeta Đerković objašnjava da je Svilara decenijama bila napuštena fabrika za bojenje svile koja se polako urušavala i postajala izvor opasnosti za decu i prolaznike, ali istovremeno je bila i inspiracija za lokalnu zajednicu koja je videla ovaj prostor kao prostor namenjen kulturi i njihovom okupljanju.
Predstavljanje te ideje od strane Udruženja Almašani na raznim adresama trajalo je nekih desetak godina, ali kada je Novi Sad postao Evropska prestonica kulture aktivnosti su intenzivirane, menadžment projekta EPK prepoznao je vrednost ideje, to su prepoznali i ostali ključni donosioci odluka, pre svega na nivou Grada, pa Pokrajine i Republike.
Đerković navodi da je najveći izazov bio zadržati autentičnost prostora u procesu restauracije, a opet ga učiniti funkcionalnim za namenu kojoj je posvećen i prilagoditi duhu ovog vremena, odnosno dodati mu i taj novi kulturni sloj.
Što se tiče Kulturnog centra Magacin, koji radi od 2007. godine, Grad Beograd je u saradnji sa Domom omladine ustupio prostor magacina samostalnim umetnicima koji ga do dan danas sami održavaju.
Koordinatorka KC Magacin Nataša Milojević navodi: Prostor nikada nismo zvanično dobili, ali ga umetnici do dana današnjeg koriste, a grad nam to još uvek dopušta. Preduzimamo sve što je potrebno da bi se prostor čuvao i održavao.
Najveći izazov osvajanja prostora je da se prostor zadrži. Postojalo je mnogo inicijativa za osvajanje novih prostora za umetnike, ali su umetnici iz njih bili izbačeni za kratko vreme, i ako su sve te prostore održavali čistima i plaćali komunalne troškove. Neki od možda poznatijih prostora koji su izgubljeni su Bigz, Ineks film, Samački hotel Dorćol, brod NNK, Bioskop Zvezda, i mnogi drugi. Magacin se čuva kroz svoj veoma aktivan rad i veliki broj umetnika koji dobro sarađuju, pišu i dobijaju umetničke projekte iz domaćih i međunarodnih fondova.
Šta može da uradi država, a šta građani?
U priručniku Javni prostori i kako ih otključati navodi se da je na neformalnim grupama, udruženjima, umetnicima, pojedincima, da prazne i napuštene prostore traže, revitalizuju i koriste, a na lokalnim samoupravama, privatnim preduzetnicima i različitim lokalnim i nacionalnim institucijama je da u skladu sa mogućnostima, to svim građanima omoguće.
Dimitrijević ističe da ono što je suštinski potrebno promeniti kako bi se lakše dolazilo do ovih prostora jeste odnos celog društva, ali najviše donosioca odluka, prema vaninstitucionalnom kulturnom sektoru i otvaranje lokalnih samouprava ka različitim oblicima javno-civilnih partnerstava.
Ona takođe navodi, da sam prostor nema smisla da opstaje ukoliko nije generator nekih vrednosti, programa i sadržaja. Zato je važno da građani i građanke doprinose i hrane ga, da li kroz kreiranje programa, da li kroz volontiranje u radnoj akciji, kroz deljenje objava kako bi programi stigli do šire publike, kroz donacije, kroz posete programima, kroz uspostavljanje saradnji i slično.
Koordinatorka mreže kulturnih stanica Violeta Đerković ističe da građani treba da preuzmu aktivniju ulogu u osmišljavanju modela razvoja svojih sredina, i da u tome budu istrajni.
Treba da budu fokusirani na pozitivno formulisanu ideju za koju se zalažu, bez mnogo gubljenja energije na priče o tome zašto se to ranije nije desilo i ko je tome kriv, jer je to nefunkcionalno gubljenje energije, koje je polje za razvoj sukoba, dok je svaka pozitivno formulisana ideja polje za razvoj saradnje. Ključna reč iz mog iskustva u ovim procesima jeste upravo saradnja.
Milojević iz KC Magacin ističe da bi se prostori lakše osvajali potrebno je da se promeni politika države prema umetnosti i nekomercijalnim programima.
Postoji mnogo praznih prostora u Beogradu koji bi mogli da se ustupe umetnicima da u njima rade i da ih održavaju, ali se to ne čini.
A ono šta građani mogu da učine je da najpre budu svesni važnosti produkcija kulture, posebno angažovane i inovativne kulture, koja se bavi problemima sa kojima se susreću sami građani i koja se razvija u skladu sa svetskim trendovima.
Osim toga, građani treba više da se druže i da se udružuju kako bi kroz to druženje jačali svoju zajednicu, mi ne znamo ni ko su nam komšije u zgradi, a recimo korisnici Magacina poznaju svoje komšije i sarađuju sa njima, dogovaraju se oko buke, obavljaju im sitne popravke u kući, čuvaju automobile kada nisu kod kuće, a komšije za uzvrat fotografišu događaje. Nama je potrebno aktivno društvo za koje se umetnici bore kroz svoj rad, ističe Milojević.
Na koji način napušteni prostori doprinose zajednici?
Revitalizacija napuštenih prostora, njihova prenamena i ponovno korišćenje ima višestruki značaj za društvo, razvoj i unapređenje kulture, ali i za pametno korišćenje nacionalnih resursa i očuvanje same životne sredine.
Obnovljeni prostori daju šansu brojnim umetnicima i idejama, doprinose razvoju umetnosti i kreativnosti jedne zemlje.
Raznovrsni edukativni, umetnički, ali i ekološki aktivistički programi koji se organizuju u ovim prostorima razvijaju i samu zajednicu, doprinose socijalizaciji i osnaživanju građana i predstavljaju mesto dijaloga i tolerancije.
Sređivanje i prenamena napuštenih objekata je naročito značajna za mesta van Beograda, kako bi se doprinelo decentralizaciji kulture. Naročito ako se uzme u obzir da skoro 60% budžeta Ministarstva koji odlazi republičkim institucijama kulture, a koje su većinom sve smeštene u Beogradu, značajno doprinosi centralizaciji kulture.
Primeri dobre prakse u regionu
Kao dobre primere prakse u regionu autorka projekta Prazni prostori Srbije Tamare Jovanović Šljukić navodi pojedine prostore u Sloveniji i Hrvatskoj, nastale uglavnom zauzimanjem napuštenih industrijskih i vojnih objekata, a koji i danas uspešno funkcionišu kao društveni i kulturno-umetnički centri.
Među njima su Attack u Zagrebu koji je uspešno radio do zemljotresa u Zagrebu 2020. godine, Metelkova mesto u Ljubljani, Pekarna Magdalenske mreže u Mariboru. Istorija ovih centara ukazuje na to da stvari ni kod njih nisu išle glatko” i da se u pojedinim slučajevima vodila prava borba sa lokalnim vlastima kako bi takva mesta opstala. U pojedinim slučajevima vlasti su izašle u susret aktivistima i dodelile im prostore na korišćenje.
Napuštenih prostora u Srbiji – ima, kao i potrebe i volje pojedinaca da se njima bave.
Ono što je neophodno promeniti, kako Jovanović Šljukić navodi, jeste kreiranje sveobuhvatne baze podataka o praznim prostorima, a zatim i strategije, ili generalnog plana korišćenja i prenamene takvih prostora.
Povremeno čitamo o požarima i sličnim događajima u takvim prostorima, najnoviji se odnosi na urušavanje centralne zgrade Stare šećerane u opštini Čukarica. Prostori prepušteni propadanju mogu biti izuzetno opasni za okolinu u kojoj se nalaze, ali mogu biti i od izuzetnog značaja ukoliko se iskoriste u kulturno-umetničke svrhe. Ovi primeri pokazuju da, sa jedne strane društveni aktivizam, a sa druge, spremnost države i lokalnih vlasti da se uključi, ili čak inicira realizaciju takvih projekata, mogu dati izuzetno pozitivne rezultate, zaključuje Tamara.
Prostori postoje, volja građana je tu, ostaje još da donosioci odluka, kao i vlasnici objekata odluče da li će biti oni koju izbacuju iz objekata ili daju podstrek i podršku.
