EVS priče su nova kolumna u kojoj ćemo težiti da vam predstavimo iskustva ljudi koji su bili na volonterskim staževima u okviru European Voluntary Service-a.
EVS je izuzetno aktivan program već nekoliko godina u Srbiji, kako među onima koji odlaze u druge EU zemlje, tako i među onima koji iz evropskih zemalja dolaze u srpske gradove i organizacije. Moguće je otići na kratkoročni (3-6) ili dugoročni program (do 12 meseci).
Prva u nizu priča je iskustvo Lene Pucarević na dugoročnom EVS programu u Muzeju Grafike, u Tartu, gradu u Estoniji.
Ukoliko ste zainteresovani za odlazak na kratkoročne ili dugoročne razmene informacije možete potražiti u kolumni Putovati i studirati.
Za početak, reci nam – ko je Lena?
Kao frilenser, bavim se ilustracijom i dizajnom, a kao likovni umetnik slikarstvom, crtežom i grafikom. Kroz svoje istraživanje težim stvaranju emotivno angažovanih dela. Monohromatskom paletom u kojoj se retko nađe neka zagušena boja, ispoljavam svoju umirujuću estetiku i potrebu za delima visoke kreativne vrednosti.
Nedavno si se vratila sa EVS programa koji si provela u Estoniji, kako si završila baš tamo i zašto?
U svojoj dugoj potrazi za savršenim EVS programom, naišla sam na raznorazne organizacije. Moj je cilj bio pronaći program u kreativnom polju unutar kog mogu da radim u svojoj profesiji i unapređujem svoj likovni izraz na poslovnom, a i privatnom nivou.
Organizacija koje se bave isključivo nekom likovnom delatnošću ima zaista malo. Zbog toga sam uzimala za ozbiljno svaku organizaciju koju bi pronašla. Za Estoniju sam saznala preko prijateljice koja je zajedno sa mnom tražila svoj kreativni EVS. Redovno samo pročešljavale portale i liste akreditovanih organizacija koje primaju volontere.
Organizacija u Estoniji se istakla kao jedna od retkih koja se bavi baš umetnošću. Trükimuuseum iliti muzej grafike i štamparstva je baziran u Tartu, u Estoniji. Stvoren je na temeljima volonterizma, te im EVS program nije bio stran. Istakli su se svojim duhom i ljubavlju prema grafici, kao i unikatnom pristupu prema vođenju muzeja. Muzej kao takav bi naizgled delovao obično, još jedan prostor pun eksponata koji pričaju neku nama nepoznatu istoriju. Ali ubrzo shvatite da to nije sve, da je ceo muzej interaktivan, da je svaka mašina i dalje u upotrebi, svaki eksponat ima neku svoju svrhu i da vi kao volonter nećete samo provoditi turiste kroz more eksponata, već ćete ih učiti i sa njima praviti papir, štampati i prolaziti kroz ceo proces kreiranja jednog analognog grafičkog printa.
U suštini je mene privukla ta njihova interesantna priča i pristup radu.
Koliko je bilo teško dobiti EVS staž, i na koji način si došla do informacija o programima?
Programe i organizacije sam tražila na portalima poput Europa.eu, na kome postoji lista svih akreditovanih organizacija koji primaju EVS volontere. Pošto svaka organizacija traži u svoje vreme nove volontere u toku godine, ja sam se samo fokusirala na to da data organizacija prima volontere, nevezano da li im je trenutno aktivan projekat ili da li je otvoren konkurs za prijavu. Moja misija je bila da sakupim listu svih potencijalnih organizacija koje se bave umetnošću ili nekim slično kreativnim poslom kojima bih ja onda mogla da lično pišem.
Pošto postoji samo ograničena količina organizacija i bezbroj volontera, konkurencija može da bude velika. Većina organizacija prima od jednog do tri volontera godišnje, te su upornost i strpljenje tekom aplikacionog procesa veliki faktor. Ja sam u 3 navrata slala mejlove sa mojom prijavom, tek sam pri trećem pokušaju uspela da nađem dve organizacije zainteresovane za mene. Što ne znači da me ostale nisu htele, nego je najčešći slučaj bio da već imaju primljene volontere i ne planiraju da primaju nove. Ali kada jesam pronašla te dve organizacije, one su bile i više nego spremne da me angažuju i realizuju moj EVS projekat.
Kako je izgledao proces apliciranja za tebe?
Prvi korak je bio pronalazak svih potencijalnih organizacija kojima bih poslala imejl sa svojom aplikacijom. Svaka od organizacija pripada određenoj kategoriji koja govori kojim se temama ona bavi. Poput Art and culture, European awareness, Anti-discrimination, Environment, Media and communication i mnoge druge. Na meni je bilo istražim čime se svaka organizacija bavi i odlučim da li se to poklapa sa mojim željama.
Takođe je veoma bitno imati organizaciju koja će da vas šalje na EVS. Ona je ta koja će vam najviše pomoći u procesu apliciranja. Ona takođe mora biti akreditovana i baviti se slanjem EVS volontera specifično. Ona mora biti iz vaše države i sposobna da vas podrži kroz ceo proces, ne samo tokom apliciranja, nego i tokom vašeg projekta, kao i nakon povratka. Uz njihovu podršku biste stupili u kontakt sa organizacijama kod kojih ste zainteresovani da volontirate. Moj izbor je bila organizacija Žil Vern, iz Novog Sada.
Sledeći korak je bio sastavljanje motivacionog pisma i CV-a. To motivaciono pismo i CV bih slala u mejlu svakoj izabranoj organizaciji, kako bih im dala do znanja da sam zainteresovana za volontiranje kod njih i šta sve time mogu da im ponudim.
Tutorijala za pisanje motivacionog pisma na internetu ima na pretek, ali u slučaju EVS prijave preporučuje se da ono bude veoma iskreno. Ako se u motivacionom pismu navede da ste veoma aktivni na svom radnom mestu i obožavate rad sa decom, organizacije će očekivati da ste vi neko ko to zaista i jeste. Veoma je bitno pričati ne samo o onome što biste vi mogli da radite nego o onome što biste želeli da radite tokom svog EVS projekta.
Nakon što se uspostavi komunikacija i dogovor o volontiranju sa organizacijom, ona preuzima dalju odgovornost. Na osnovu toga kako ste se predstavili organizacija piše projekat koji bi najbolje odgovarao vama i vašim sposobnostima i željama. Ostajete u bliskoj komunikaciji sa organizacijom tokom tog procesa kako biste se dogovarali oko trajanja projekta, datuma, tema, vaših zadataka i svih drugih vaših potreba.
Projekat se podnosi i šalje u određeno doba u toku godine i tri meseca kasnije se zna da li je vaš volonterski projekat odobren.
Šta si sve morala da sređuješ od birokratije pre, tokom i nakon boravka?
Pisanje i podnošenje vašeg EVS projekta je sve odgovornost organizacije koja vas prima te o tome ne morate mnogo brinuti.
Što se tiče vize, ona zavisi od države u koju idete i od države iz koje idete. U mom slučaju Estonija nema konzulat u Beogradu, te sam vizu dobila tek nakon dolaska u Estoniju. Na moju sreću Estonija je veoma modernizovana i birokratija joj je minimalna. Sve što sam ja uradila jeste da sam otišla u policijsku upravu sa svojim zajedno sa Youthpass-om koji će vam služiti kao finalni dokument kao dokaz da se vaš projekat uspešno ostvario i završio.
Šta je EVS program i šta podrazumeva, i kako se to odrazilo baš na tvoj EVS staž?
EVS iliti Evropski Volonterski Servis je program Evropske Unije koji ima za cilj da pojača kompetencije mladih kroz volontiranje. EVS promoviše aktivno učešća mladih, kao i povećanja ličnih kompetencija, povećanje kapaciteta za zapošljivost mladih i samozapošljivost mladih, razvoj solidarnosti i tolerancije, jačanje uzajamnog razumevanja i kvalitetnih sistema podrške za omladinske aktiviste i organizacije u oblasti rada sa mladima.
Da pojednostavim, EVS vas ubaci u novu okolinu, u organizaciju koja se bavi nečim interesantnim, i da vam sve uslove da se unapredite, odrastete i osamostalite kroz društveno-koristan rad i samoinicijativnu.
Zato što je EVS neplaćena i dobrovoljna aktivnost svi troškovi projekta su pokriveni.
Troškovi pripreme – troškovi asocijacije koja će vas pripremiti na taj projekat;
Izuzetni troškovi – vize, sanitarna knjižica, vakcinacije, izrade pasoša ako dolazite iz materijalo ugrožene sredine;
Troškovi putovanja – za to postoji predviđena suma za određenu kilometražu koja je iskazana uglavnom u samom oglasu;
Troškovi života volontera (stanovanja, osiguranja, ishrane, mentorstva supervizora, škola jezika…) – svaka zemlja ima fiksnu sumu koju udruženje prima da bi moglo da ispuni ove uslove;
Džeparac – svaka zemlja ima fiksnu sumu koju prima za džeparac, za Srbiju je to sada 91 eura za Francusku je to 180 eura Španiju 170 i tako za svaku zemlju posebno
U mom slučaju, iako možda nisam znala šta će sve u Estoniji da me čeka, imala sam tačno definisane ciljeve i znala sam šta želim da dobijem od tog moj projekta.
Trudila sam se da upijem sve znanje koje me je okruživalo i prebrodim sve kulturološke šokove. Pošto je upoznavanje nove kulture veoma veliki deo EVS-a, bitno je ostati otvorenog uma i razumeti da se i ljudi oko tebe prilagođavaju tvojoj kulturi isto toliko koliko se i ti prilagođavaš njihovoj.
Koje su bile tvoje obaveze, a koje privilegije kao EVS stažiste/volontera?
Kao volonter imaš veoma jasno definisana prava. Na primer, od tebe se ne očekuje da radiš posao plaćenog profesionalca, niti da nosiš teret cele organizacija na svojim leđima. Ti si tamo da učiš i pomogneš koliko god ti možeš bez da te iko eksploatiše. A na tebi je zapravo koliko ćeš se truditi.
U svakoj organizaciji imaš zadato radno vreme koje moraš poštovati, koje je uglavnom oko 7 sati dnevno, 5 dana u nedelji. Unutar tog radnog vremena radiš stvari korisne za organizaciju.
U mom slučaju, svakog ponedeljka bismo se sastali svi iz organizacije i prešli preko svih obaveza i dešavanja te nedelje. Ja, kao volonter, nikad nisam dobijala punu odgovornost za neku aktivnost, sem ako nisam sama pokazala direktnu želju za time. Na početku sam išla za drugima i učila o svim aktivnostima i životu muzeja. Kako sam znala sve više, mogla sam se osloboditi i svojom inicijativnom raditi stvari. Tokom godine sam radila dizajn, fotografisala, štampala grafike, vodila ture po muzeju, pravila sveske i smišljala nove proizvode za muzeum shop, postavljala izložbe i jos mnoge mnoge druge stvari. Što je najbolje od svega sve to sam radila samo zato što sam za time imala potrebu i želju. Sa punom podrškom svojih kolega a bez ikakvog pritiska stalno zaposlene pozicije.
Kako se odnose EVS i slobodno vreme, da li je to moguće, i kako ga utrošiti?
Slobodnog vremena ima na pretek. Morate da imate minimum dva dana slobodno svake nedelje. Takođe, dobijete jedan godišnji odmor od dve nedelje.
Od džeparca ćete imati dovoljno novca da putujete po državi barem jednom mesečno. Ja sam svoje slobodne vikende provodila u šumskim kolibicama sa prijateljima, skačući u hladno jezero posle vrele saune koju bi sami ugrejali.
U slučaju da kroz posao ne uspete pronaći prijatelje sa kojima biste provodili slobodno vreme, svake godine održavaju se treninzi za volontere koji su takođe u državi preko EVS-a. Tom prilikom ćete sigurno upoznati gomilu jednako izgubljenih i uzbuđenih ljudi koji su svi u istoj potrazi za društvom kao i vi.
Kako je ovo iskustvo uticalo na tebe na ličnom i poslovnom planu?
Nekoliko meseci pre nego što sam otisla na EVS, završila sam osnovne studije na fakultetu. Bilo mi je preko potrebno da odem negde i samostalno živim. Pošto se bavim kreativnim poslom, meni je lično i poslovno veoma usko povezano, nova okolina mi je dala sveži nepresušni izbor inspiracije. Često sam lutala u svom kreativnom izrazu i mislim da mi je ovo iskustvo baš pomoglo da ga iskristališem, da se fokusiram.
Generalno mislim da inače ne bih imala priliku da odmah nakon studija radim unutar neke umetničke institucije/organizacije. Takvo iskustvo je zaista neprocenjivo, i iskustvo koje sam stekla tamo mislim da ću koristiti do kraja života.
Za koga je EVS?
Definitivno za one koji su puni samoinicijative. Nije potrebno nikakvo predznanje da bi ste volontirali, ali jeste potrebna motivacija i želja za učenjem, kao i zainteresovanost za nove kulture i otvoren um prema ljudima drugačijim od sebe.
Volontiranje je jednako za one koji imaju jasne ciljeve koliko je i za one koji nemaju nikakav plan i ne znaju šta će. Dokle god imaju motivacije i želje, svako iskustvo može da bude fantastično.
EVS ima fantastičan sistem napravljen tako da svakom volonteru bude najbolje što može, da ima sve što mu je potrebno za dobar život ne vezano za to iz kakve sredine dolazi.
A za koga nije?
EVS je namenjen za mlade od 18 do 30 godina. Nije namenjen za ljude mlađe ili starije od toga.
Isto tako nije namenjen za one koji nisu spremni da se odvoje od doma, koje nisu spremni da iskuse samostalan život daleko od porodice i prijatelja. Nije mala stvar biti sam godinu dana, i biti odgovoran za svoju dobrobit. Naravno, EVS ima fantastičan sistem kako bi se svaki volonter osećao sigurno i imao sve što mu je potrebno za zdrav život, ali sigurno je da nekima to ne bi bilo dovoljno.
U ovom programu je svako slobodan da ode kad hoće i ako mu se ne svide uslovi u kojima živi, ima puno pravo da se vrati kući. Ali isto tako, svaki volonter koji je otišao na kratokročan EVS (manje od 6 meseci) je žalio kad je došao kraj projekta.
