Istorija mentalnih poremećaja seže znatno dalje u prošlost od datuma rođenja psihijatrije ili nastanka prvih klasifikacija psihičkih poremećaja. Drugim rečima, duševni problemi postoje otkad i duša. Oni nisu produkt psihijatrije koja se ustoličila kao mlada medicinska disciplina u XIX veku. Prisutni su u svakom društvu od drevnih civilizacija do danas, u svakom kontekstu zauzimajući specifičan nov društveni status. Nekada plašeći ljude, nekada ih inspirišući.
Da bismo razumeli sociogenezu duševnih poremećaja najpre je neophodno zbaciti okove savremene naučne terminologije koja nam nameće psihijatrijsku perspektivu. Nije u Staroj Grčkoj moglo biti pacijenata sa dijagnozom OCD-a (OKP), ali je svakako bilo epizoda psihičkih kriza ili stanja neizmerne tuge i srodnih fenomena koji su tek čekali da budu imenovani.
Istorija mentalnih poremećaja: Kako znamo da nismo ludi?
Istorija mentalnih poremećaja nam govori da su filozofi davno utvrdili da je razum specifičnost ljudske prirode koja nas suštinski razlikuje od životinja. Bistrina, razboritost i kritičko mišljenje sposobnosti su kojima bi svako voleo da se pohvali. Dekart je čak rekao da „ništa na svetu nije tako pravedno raspodeljeno kao zdrav razum – svako misli da ga ima dovoljno”. Razum je ono ljudsko, ispravno i poželjno – ono čemu svi težimo.
Šta se onda nalazi izvan granica razuma? U to niko nije siguran. Ludilo ne govori za sebe – i njega takođe opisuje zdrav razum. Mišel Fuko, francuski filozof koji je značajno doprineo ovoj temi, rekao je da jezik psihijatrije predstavlja „monolog razuma o ludilu”.
Granica između razuma i bezumlja nikada nije jasno postavljena. U psihologiji je mentalno zdravlje dugo definisano kao odsustvo mentalnih poremećaja. U ovom diskursu nemamo konkretno definisane pojmove, pa tako autori najčešće korsite anahron termin ludilo kada govore o psihičkim poremećajima u istorijskom kontekstu.
Antička i srednjovekovna istorija mentalnih poremećaja: magija i lavanda u službi ludila
Iako u antičkom svetu nije bilo jedinstvene definicije ludila, postoji dovoljno naznaka da su stari narodi obraćali pažnju na psihičko blagostanje i umeli da razgraniče mentalno zdravog čoveka od onog koji to, prema njihovom shvatanju, nije. Istorija mentalnih poremećaja u Staroj Grčkoj pokazuje da je tadašnja tradicija uzrok ludila najčešće pripisivala natprirodnim silama. S jedne stane, ono je moglo predstavljati posebnu vrstu dara – posedovanje proročkih sposobnosti ili transcendentalnog božanskog uvida. Gubitak razuma je takođe mogao biti i posledica dejstva mračnih sila, zlih duhova i/ili Đavola.
Koji god da je uzrok ovog iskrivljenog stanja svesti, još u Antici je vladalo mišljenje da ono čuva misterioznu tajnu, odnosno, da ludaci poseduju neko ezoterično znanje nedostupno ostatku sveta. Kao takvo, ludilo je predstavljalo veliku inspiraciju umetnicima. Iz očiglednih razloga, naročito je služilo tragičarima – Euripid je, na primer, prikazao kako je Herakle izgubio razum.
Vremenom se pored natprirodnog pojavilo i alternativno objašnjenje. Hipokrat i Galen, koji su postavili temelje grčke i rimske medicine, razvili su shvatanje da se uzrok svih mentalnih problema nalazi u poremećaju ravnoteže četiri telesne tečnosti (krv, crna žuč, žuta žuč i flegma).
Dolazak novog milenijuma nije jednoznačno unapredio interpretaciju ludila – paralelno sa razvojem medicine, hrišćanstvo se učvršćivalo u temelje novih civilizacija. Egzorcizam, praksa isterivanja zlih duhova ili Đavola iz tela zaposednutog, bio je široko rasprostranjen u Evropi. Kako to često biva, srednji vek nije doneo nikakav napredak.
Narednih vekova, osnivaju se prve bolnice, a ludaci su često smeštani zajedno sa bolesnima, slepima, gluvima i ljudima sa fizičkim deformitetima i lečeni religijom, magijskim činima i biljnim napicima od lavande, kamilice i sl. Oni opasniji neretko su bili vezani lancima, a naročito popularna praksa bilo je puštanje krvi – površinsko zasecanje obolelog kako bi krvarenjem telo moglo da se oslobodi zagađenja. Istorija mentalnih poremećaja Mračnog doba je imala svoje specifične načine obračunavanja sa ludilom, ali sve do velikog razvoja gradova u novom veku nije postojala naročita potreba društva da se ozbiljnije posveti ovom problemu.
Na slici je prikazan svetac koji pomaže ludom, odnosno, zaposednutom čoveku.
Utamničenje i jedno još bolje utamničenje
Početkom modernog doba, u svetlu brzog razvoja ekonomije, postaje očigledan jedan novi problem: ludaci, kao i prosjaci i prestupnici ne samo da su nesposobni za rad i ne doprinose društvu, već predstavljaju veliku pretnju i sramotu za svaki grad. Nažalost, podrobnije razmatranje sudbina ljudi sa psihičkim smetnjama bilo je pokrenuto političko-ekonomskim pitanjima i društvenom sramotom, a nikako brigom o mentalnom zdravlju.
Očigledno rešenje ovog problema bilo je njihovo zvanično smeštanje koje je u teoriji pratila ideja o prinudnom radu u nekoj vrsti popravnih domova. U duhu prosvetiteljstva, a i zahvaljujući empirističkoj tradiciji u filozofiji, u XVII i XVIII veku zavladalo je mišljenje da, ukoliko se čovek rađa kao tabula rasa, moguće je adekvatnim postupcima prevaspitati ga i dovesti u red. Dakle, ovo „Veliko utamničenje“ kako ga Fuko naziva, nije imalo nikakav medicinski smisao.
Kapitalistički tretman
Kako se društvo sve više orijentisalo ka tržištu i ostvarenju profita, mesta za brigu o mentalnom zdravlju i moralu bilo je sve manje. Otvarani su i privatni azili namenjeni imućnijim porodicama koje bi se rado odrekle svojih bezumnih članova da izbegnu sramotu i osudu javnosti. Uz to, rodila se i jeziva ideja inspirisana konceptom zooloških vrtova – za 1 peni bilo je moguće obilaženje azila. Paradoksalno, ludilo je zbog stida zatvarano iza rešetaka da bi bilo sklonjeno od očiju javnosti, ali je, takođe, zbog radoznalosti i profita bilo i otvoreno za gledanje.
XIX vek obeležio je tzv. „moralni tretman“ čiji su predstavnici bili lekari Filip Pinel i Vilijam Tjuk. Oni su smatrali da dosadašnje ophođenje koje je podrazumevalo fizičko kažnjavanje, vezivanje i boravak u tamnicama samo dodatno podstiče ludilo. Stoga, većina prethodnih nemoralnih mera bila je zabranjena, a nove prostorije bile su osunčane i provetrene.
Fuko ponovo ističe novi paradoks – ludaci su „oslobođeni“, ali i dalje utamničeni; u poređenju sa ranijim neprekidnim dijalogom razuma i ludila, sada je zavladalo ćutanje; na kraju, neosnovano je veličano medicinsko osoblje zbog potrebe za figurom od autoriteta, iako napretka u lečenju nije bilo. Posle Tjuka i Pinela, počinje zvanični razvoj psihijatrije. Popravni domovi transformisani su u azile koji su preteče psihijatrijskih ustanova, a ludilo je konačno preobraćeno u mentalni poremećaj.
Užasi moderne
Početkom XX veka, Frojd je započeo svoju psihoanalitičku praksu i lečio neurozu i histeriju najpre hipnozom, a zatim razgovorom. Njegova tehnika, nažalost, mnogim se savremenicima psihijatrima učinila smešnom i prošlo je dosta vremena dok on nije stekao ugled koji danas uživa u psihoterapiji. U prvim decenijama nije došlo do nedvosmislene promene na bolje u tretmanu ludila, ali rat je na stravičan način istakao važnost psiholoških uzroka mentalnih problema. Kao posledica toga, smanjen je davno produbljen jaz između razuma i bezumlja.
O dijagnozi PTSD-a govorimo tek nakon Vijetnamskog rata, pa je u Prvom svetskom ratu psihičko posrnuće vojnika bilo veoma neprijatno iznenađenje. Brojni vojnici, usled užasa i strahota koje su doživeli, ostajali su bez sposobnosti govora, sluha, bez pamćenja ili sećanjima progonjeni, paralizovani i, ono najbitnije – nesposobni da nastave borbu.
Ovaj fenomen nazvan je najpre granatni šok (engl. shell shock). Neki su smatrali da je to jasna posledica rata, a drugi su mislili da se granatni šok javljao samo kod biološki inferiornih. S obzirom na to da je ovaj fenomen bio zastupljen i kod oficira, kao i da je bilo izuzetno ružno ponižavati zemljake koji su časno ratovali za svoju domovinu, najbolje rešenje je bilo zanemariti svu diskusiju i što pre ih osposobiti za borbu.
Prethodni vek pamti stravične užase u tretmanu psihičkih problema. Pošto vojnici nisu reagovali na uobičajene draži, primenjivani su snažni elektrošokovi. Šta god se pojavilo kao novi izum u medicini, pokušano je i u tretmanu psihičkih problema, pa je tako praktikovana insulinska šok terapija, zaražavanje malarijom, elektrokonvulzivna terapija i naposletku – lobotomija.
Opravdanje ovih svirepih praksi bilo je moguće zahvaljujući lošoj naučnoj metodologiji i iskrivljenim zaključcima – navodilo se da kod 75% pacijenata postoji poboljšanje, a pritom su zanemarivani sporedni efekti u vidu novonastale epilepsije, stupora, konfuzije itd. Ukratko, često jeste bila dobijena neka korist, ali je šteta bila daleko veća od koristi.
Od ludaka do korisnika usluga
Sredinom XX veka dolazi do ogromnih promena. Prve svega, napušta se praksa institucionalizacije pacijenata i većina bolnica koje su ranije bile krcate ostaju gotovo prazne. Paralelno sa tim, psihijatrija konačno doživljava procvat zahvaljujući razvoju farmakoterapije. Više nije izopštena od ostalih grana medicine u pogledu uspeha u lečenju. Pojavljuju se tablete koji pomažu kod shizofrenije, manije, depresije, anksioznosti itd.
Nastaju i prve psihijatrijske klasifikacije mentalnih poremećaja čije su revizije i danas u upotrebi (najčešće korišćene su DSM-5 i ICD-10). Izuzetno je važna i borba protiv socijalne stigme i normalizovanje psihoterapije kako za osobe sa mentalnim problemima, tako i za psihički zdrave. U današnjem društvu, reč ludak sasvim je neprimerena, a često se sve manje govori i o pacijentima, naročito van bolničkog okruženja – ljudi koji odlaze na psihoterapiju nazivaju se čak i korisnicima usluga.
Psihijatrijska tradicija prilično je naklonjena pozitivizmu. Međutim, o uticaju društveno-političkog konteksta na stvaranje patoloških kategorija ponašanja govori činjenica da se homoseksualnost nekada svrstavala u poremećaje, a danas se to može reći za homofobiju. U Sovjetskom savezu postojala je dijagnoza socijalne shizofrenije rezervisana za sve protivnike komunističkog uređenja.
Sve to nas opominje da ne treba nauku posmatrati nekritički. Ono što je najvažnije jeste imati na umu dobrobit ljudi – dijagnoze su tu ne kao etikete, već kao smislena klasifikacija koja postoji sa ciljem da se smetnje i tegobe ublaže i ljudima pomogne na adekvatan način. Osim toga, poseban problem koji se pojavio kao posledica razvoja psihijatrijskih klasifikacija jeste patologizacija društva.
Vremenom, broj poremećaja se umnožava, a kriterijumi za dobijanje dijagnoze sve su niži, što znači da dijagnozu može dobiti sve veći broj osoba. Ukoliko stvorimo sistem u kome više ljudi ispunjava kriterijume za mentalne bolesti nego što ne ispunjava, imamo li pravo da uopšte govorimo o mentalnim poremećajima?
