Kada govorimo o različitim psihoterapijskim pristupima koji su nam poznati ili onima koji još se uvek ne svrstavaju pod kategoriju psihoterapija, ali imaju sličan cilj (poboljšanje mentalnog zdravlja pojedinca), možemo navesti spisak preko 150 različitih pristupa. Psihoterapija podrazumeva strukturu koja uključuje upravni odbor, trening programe, etički kodeks, profesionalna udruženja, konferencije, plan rada i delovanja i slično. Pristupi koji se još uvek ne nazivaju psihoterapijom obično nemaju ovako jasno definisanu strukturu ili ne žele da je imaju.
Sve ove psihoterapijske pristupe možemo da svrstamo u pet širokih kategorija:
1. Kognitivne terapije,
2. Bihejvioralne terapije,
3. Psihoanaliza i psihodinamske terapije,
4. Humanističke terapije i
5. Integrativne ili holističke terapije.
U ovom članku ukratko ćemo predstaviti one vrste psihoterapija i psihoterapijske pristupe koje najčešće srećemo u našoj sredini, kao što su kognitivno-bihejvioralna, geštalt ili sistemska porodična terapija, kao i psihodrama i transakciona analiza.
Kognitivno-bihejvioralna terapija
Postoji veliki broj pristupa u okviru kognitivnih i bihejvioralnih psihoterapija, a kod nas su najpoznatije kombinacije ovih pristupa kao što su:
- kognitivno-bihejvioralna terapija (KBT)
- racionalno-emotivna i kognitivno-bihejvioralna terapija (RE&KBT).
Primenjuje se u radu sa pojedincima, ali i parovima i grupama.
Za razliku od bihejvioralne terapije u kojoj se fokus stavlja na nestajanje simptoma i određenog ponašanja, u kognitivnoj terapiji cilj je menjanje načina na koji klijenti tumače, procenjuju i razumeju pojave i događaje koji se odnose na njih same, druge ljude i spoljašnji svet. Ovaj cilj je tako formulisan upravo zato što se veruje da pogrešno tumačenje, procenjivanje i razumevanje doprinose pojavi i/ili održavanju problema klijenta.
Kombinacija ovih pristupa (KBT, RE&KBT) naglašava uticaj našeg načina razmišljanja na to kako se osećamo i ponašamo. Stoga, cilj je traganje za konstruktivnim alternativama, tj. uverenjima koje bi zamenile postojeći način razmišljanja (nekonstruktivna uverenja), naše disfunkcionalne emocije i ponašanje.
Kognitivno-bihejvioralna psihoterapija pokazala je naročitu efikasnost u lečenju stanja straha, najviše paničnog poremećaja, a potom generalizovanog stanja straha i socijalne fobije, depresije, hipohondrije, posttraumatskog poremećaja, opsesivno-kompulzivnog poremećaja, kao i u lečenju poremećaja ishrane, poremećaja kontrole impulsa, pojedinih seksualnih disfunkcija, alkoholizma i drugih oblika zavisnosti.
Sama bihejvioralna terapija se pokazala dobra u lečenju specifičnih fobija (fobije od životinja, visine, letenja, zubara, krvi itd.) i agorafobije (strah od otvorenog prostora i drugih javnih mesta sa velikim brojem ljudi).
Ono što je specifično za ove pristupe jesu domaći zadaci koje klijent radi između seansi (npr. vodi dnevnik svojih misli, prati učestalost nekog svog ponašanja, izloži se situaciji koja mu je neprijatna i izazovna i sl.). Domaći zadaci su personalizovani, što znači da se odnose na svakog pojedinačnog klijenta, njegovu temu i cilj koji želi da ostvari. Takođe, oni su izazovni za klijenta, ali ne preplavljujući i svaki sledeći se domaći se dogovara posle svake seanse.
Geštalt psihoterapija
Geštalt terapija i geštalt savetovanje primenjuje se u individualnom radu sa klijentima, u radu sa parovima i porodicama, kao i vid grupnog terapijskog rada. Njihova primena u pogledu uzrasta klijenata je široka (od dece u vrtićima do onih koje se nalaze u dobu starosti).
Terapijski rad je usmeren na proširivanje svesnosti klijenta o sopstvenom funkcionisanju, njegovim telesnim znacima, procesima pomoću kojih održava svoje probleme, nalaženje autentičnih načina reagovanja i ponašanja, završavanje nezavršenih stvari iz prošlosti, klijentov dalji razvoj. Ovakva psihoterapija je usmerena ka sazrevanju i daljem rastu klijenta, njegovom prihvatanju sopstvene odgovornosti za samog sebe i postizanju integrisane ličnosti kako bi uspešno mogao da funkcioniše kao jedna celina (Gestalt, nem. = celina).
Geštalt terapija je efikasna u rešavanju prolaznih životnih teškoća, kao podsticaj daljeg rasta i razvoja klijenta, u povećanju njegove samosvesnosti, samopoštovanja i oslonca u sebi. Uspešan tretman dovodi do oslobađanja ili ublažavanja neadekvatnih vidova reagovanja i ponašanja i uspostavljanja novih oblika ponašanja koji su više u skladu sa prirodom klijenta. Takođe, primenjuje se u radu sa klijentima koji imaju određene mentalne poremećaje i bolesti, ali i onima koji se suočavaju sa teškim životnim situacijama. Geštalt terapija je posebno pogodna za one koji intelektualno dosta znaju o sebi, ali se ipak ne razvijaju.
Geštalt terapeut će često pozivati klijente da bude u “sada i ovde”, tj. da budu svesni sebe u sadašnjem trenutku (svog tela, misli, osećanja…). Psihoterapeut će ponekad istraživati i pozadinu klijenta koja se odnosi na nešto šire teme od onih zbog kojih se klijent javlja (npr. porodicu i porodične odnose, prethodne partnerske odnose, da li je klijent ranije imao neke slične simptome i sl.). U ovom slučaju se polazi od pretpostavke da u klijentovom životu postoje neki nezavršeni poslovi iz prošlosti koji je potrebno razrešiti kako bi određeni simptomi nestali. Takođe, u geštalt terapiji se često koriste eksperimenti, a jedan od najpoznatijih je “prazna stolica” (klijent zamišlja da se na stolici preko puta njega nalazi neka osoba u vezi sa kojom želi da radi).
Sistemska porodična terapija
Sistemska porodična psihoterapija je usmerena na rad sa pojedincima, parovima i porodicama. Zadavanje zajedničkih i pojedinačnih zadataka strateški se planira za svaku situaciju, prilagođava se svakoj porodici posebno i sprovodi se u dogovoru sa porodicom. Cilj porodične terapije je promena u sistemu porodičnog funkcionisanja.
Nivoi promene se odnose na promenu prvog i drugog reda. Promena prvog reda se odnosi na smanjenje i nestajanje simptoma kod klijenta, uz moguću pojavu simptoma kod nekog drugog člana porodice (npr. jedan član porodice koji je alkoholičar prestaje da pije, a dok drugi postaje depresivan). Promena drugog reda je ona u kojoj dolazi do nestanka simptoma kod klijenta, bez pojave simptoma u sistemu. Tada je došlo do promene u strukturi i porodica je postala otvorena za dalje i moguće promene.
Primena sistemske porodične terapije se pokazala veoma efikasnom u radu sa temama kao što su: zanemarivanje i zlostavljanje dece i adolescenata, poremećaji ponašanja, emocionalne poteškoće i psihosomatske smetnje kod dece (teškoće u sticanju kontrole sfinktera – mišića zatvarača urinarnog trakta, nespecifični stomačni bolovi). Emocionalni problemi dece (posebno anksioznost, depresivnost i tugovanje nakon gubitka bliskog člana porodice) značajno su se povlačili prilikom primene porodične terapije. Takođe, pokazala se efikasnost i kod bračnih teškoća, psihoseksualnih problema, anksioznih stanja, poremećaja raspoloženja, psihotičnih poremećaja, alkoholizma.
Psihoterapueti neretko rade u paru, sa ciljem da bolje razumeju i pomognu porodicama koje se javljaju za pomoć. Takođe, u svom radu mogu da koriste audio ili video snimanje seansi, uz obaveznu prethodnu saglasnost klijenata. Takav materijal se deli sa klijentima sa ciljem da osveste unutrašnju dinamiku i komunikaciju koja je prisutna u njihovoj porodici, partnerskom odnosu, odnosu sa decom i slično.
Transakciona analiza (T. A.)
Najpoznatiji termin koji se vezuje za transakcionu analizu je ego-stanje koje predstavlja usklađen sistem osećanja i određenih oblika ponašanja. Po T.A. u svakome od nas postoje tri ego-stanja: Roditelj, Odrasli i Dete. Svaka osoba će u određenim trenucima u životu manifestivati ova stanja, a svako ego-stanje se drugačije ispoljava kod svakog pojedinca.
Sledeći termin koji se često koristi u T.A. jeste termin transakcije, po kojem je i dobila ime, a koji predstavlja specifičnu vrstu komunikacije izmađu najmanje dve osobe. U komunikaciji dve osobe uključeno je šest ego-stanja (Roditelj, Odrasli, Dete jedne osobe i Roditelj, Odrasli, Dete druge osobe). U komunikaciji jedne osobe istovremeno može da bude aktivno više ego-stanja, te u takvoj komunikaciji postoje i skrivene poruke, tj. skrivene transakcije.
Cilj T.A. jeste postizanje autonomije ličnosti (definiše se kao “svesnost, spontanost i kapacitet za intimnost”) kroz osvešćivanje i svesno korišćenje ego-stanja u kojima se nalazimo. Takođe, cilj je korekcija starih i usvajanje novih strategija koje možemo da koristimo u životu.
Ova psihoterapija može da se koristi u lečenju različitih psiholoških poremećaja, od svakodnevnih životnih problema do psihoza. Glavno područje primene je oblast poremećaja ličnosti. Pored toga, široko se koristi i u oblasti neuroza, alkoholizma, psihosomatike, zloupotrebe psihoaktivnih supstanci. Transakciono-analitički terapueti uspešno koriste Transakcionu analizu i u radu sa decom i adolescentima. Transakciona analiza se primenjuje u radu sa pojedincem, parom, porodicom ili grupom.
Na početku susreta klijent i terapeut se zajedno dogovaraju o zajedničkom cilju rada kroz ugovorni metod. To znači da klijent aktivno učestvuje u izboru ishoda terapije, ali i puta kojim se dolazi do cilja, deleći podjednaku odgovornost sa psihoterapeutom za psihoterapijski proces i krajnji ishod.
Psihodrama
Psihodrama se obično vezuje za grupni rad, ali njena primena je moguća i u radu sa pojedincima i parovima. Ovaj psihoterapijski pristup zasnovan je na korišćenju dramskih tehnika, sociometrije (metoda ili tehnika pomoću koje može da se grafički prikaže kompletna struktura odnosa jedne grupe) i grupne dinamike.
Kriterijumi za uključivanje klijenata u psihodramsku grupu su kapacitet za uspostavljanje interpersonalnih odnosa, sposobnost kontrole impulsa u frustrirajućim situacijama i sposobnost da učestvuju u imaginativnom procesu i igranju uloga ne gubeći kontakt sa realnošću.
Zamena uloga je osnovna psihodramska tehnika. U njoj protagonista (klijent) ulazi u ulogu drugih učesnika u interakciji. Tako je u prilici da sagleda doživljaj onog drugog i da istovremeno vidi sebe očima drugog. U zameni uloga protagonista zauzima stav i držanje svog sagovornika, ponavlja njegove reči i pokušava da prati njegov neizgovoreni sadržaj. Pomoćna ličnost koja preuzima ulogu protagoniste, takođe nastoji da što vernije i sa empatijom dočara ono što protagonista govori (verbalno i neverbalno).
Psihodrama pomaže klijentu da razreši aktuelne konflikte, pronađe i isproba modifikovano ponašanje, poboljša socijalne sposobnosti, doživi novo emocionalno iskustvo i nove uvide. Primenjuje se i u terapiji dece, sa zavisnicima od alkohola ili psihoaktivnih supstanci, posttraumatskog poremećaja, terapiji seksualnih poremećaja, porodičnoj i bračnoj terapiji, u radu sa zatvorenicima u programima resocijalizacije.
Specifičnost ovog pristupa je da se o problemu ne razgovara, već se scene protagoniste oživljavaju u akcionom postupku, uz pomoć dramskih tehnika kao što su igranje uloga, dubliranje (udvajanje), zamena uloga i druge. Na ovaj način se klijent emocionalno angažuje slično kao i u realnom životu. Završna faza psihodramske seanse je razmena emocija i ličnih iskustava članova grupe u vezi sa događajima koji su se odvijali na sceni, pri čemu se izbegava savetovanje i analiza. Ovakva razmena ima funkciju podrške za klijenta i zatvaranje seanse.
Kako da znam koja psihoterapija je za mene?
Kako biste odgovorili na ovo pitanje, sledeće smernice bi vam mogle biti od pomoći:
- O čemu želite da pričate (tema, izazov, problem…)?
- Šta biste voleli da postignete kao cilj (u vezi sa tom temom, izazovom, problemom)?
- Da li vaša tema uključuje i druge bliske osobe (partnere, članove porodice)? Ako je odgovor potvrdan, da li želite da i oni budu uključeni u psihoterapijski proces (u tom slučaju možete da birate Sistemsku porodičnu psihoterapiju, Geštalt terapiju para, Transakcionu analizu za parove).
- Da li vam više odgovara rad u grupi ili individualni rad? Ako vam odgovara rad u grupi, probajte Psihodramski pristup, Geštalt, Transakcionu analizu, REiKBT grupe podrške.
- Volite kada je dinamično, drugačije, uključuje istraživanje kroz igru (Psihodrama, Geštalt) ili više volite jasnu strukturu bez “mnogo iznenađenja” (REiKBT, Sistemska porodična terapija, Transakciona analiza)?
Najvažniji je terapijski odnos
Pored opisanih psihoterapijskih pristupa u našoj sredini se primenjuju i: Psihoanaliza, ACT (eng. Acceptance and Commitment Therapy – Terapija prihvatanjem i posvećenošću), O.L.I. metod (Integrativna Psihodinamska Psihoterapija), Shema terapija, Telesna terapija, Poredak ljubavi (Order of love) itd.
Bez obzira na različite teorije, metode rada, terminologiju, tehnike i alate koji se koriste, sve ove vrste psihoterapija imaju isti cilj, a to je pomaganje klijentu da prevaziđe svoje probleme, razvije svoju ličnost i potencijale i unapredi kvalitet svog života. Mnogo terapeuta ima integrativan pristup u svom radu, što znači da mešaju elemente iz različitih psihoterapijskih pristupa i prilagođavaju svoj tretman u skladu sa potrebama klijenta.
Ukoliko imate neki problem i želite da porazgovarate sa stručnom osobom, važno je da ne odlažete već da vaš izbor za put ka ličnom napretku bude psihoterapija ili savetovanje. Ukoliko vam se ne dopadne pristup koji vaš odabrani terapeut primenjuje u svom radu, sasvim je u redu da nađete nekog drugog koji koristi pristup koji vama više odgovara. Ipak, nije loše imati na umu da veliku ulogu u postizanju terapijskih ciljeva imaju odnos koji su izgradili klijent i terapeut, kao i motivisanost klijenta da promeni nešto kod sebe, u svojim odnosima ili životu, više nego psihoterapijski pristup koji se primenjuje u radu.
