Nasilje zasnovano na rodu može potencijalno pogoditi i muškarce, kao i žene. Nezavisno od uzrasta i socijalnog statusa, muškarci mogu biti žrtve nekog obliku nasilja koje je u određenoj meri stigmatizovano, često zbog različitih nametnutih društvenih stereotipa o muškarcima kao neustrašivim, snažnim i stabilnim individuama koje umeju da se izbore za sebe.
U tom kontekstu, muškarci kao žrtve nasilja mogu osećati doživljaj neadekvatnosti, stida i krivice, ili na neki način pravdati nasilno ponašanje kako se ne bi osećali kao žrtve nasilja.
Šta nam govore istraživanja?
Prema istraživanjima rađenim na teritoriji Srbije, nasilje koje žene vrše u partnerskim odnosima raširenije je nego što se ranije mislilo, iako ovo nasilje nije istog obima, niti ima iste posledice, kao nasilje muškaraca nad ženama.
Ima i muškaraca koji su zlostavljani kako fizički, tako i verbalno i emocionalno. Sve je više žena koje prvenstveno emotivno zlostavljaju muškarce. Ovakvo ponašanje žena opisuje se raznim opravdanjima baziranim na ličnim problemima i težem društvenom položaju.
Mnogi muškaraci prihvataju ovakvo ponašanje pod maskom da žena samo izražava svoja osećanja. Oklevaju da prijave nasilje jer se osećaju neprijatno ili se plaše da im drugi neće poverovati, ili još gore, ukoliko se umeša i policija, da će ih proglasiti počiniocima nasilja. Stid i bojazan da će biti obeleženi sprečava žrtve porodičnog nasilja da to i prijave, a umesto njih to često čine bliske osobe.
Ipak, ovo saznanje je pomoglo da se smanji polarizacija rodova i da se poveća učešće muškaraca u borbi protiv nasilja. Takođe, pokazalo se da su muškarci u celini više izloženi nasilju od strane drugih muškaraca, nego žene.
Nasilje nad mladićima i muškarcima za koje se misli da su homoseksualci ili koji jesu homoseksualci više je izraženo od nasilja prema ženskom homoseksualnom populacijom. Radi se o seksualno-rodnom sistemu u kome su i muškarci izloženi nasilju, u sredini koja nema toleranciju prema bilo kakvim “iskakanjima” iz heteroseksualnog modela.
Bitno je napomenuti da je ovakva sredina mnogo tolerantnija prema homoseksualnosti žena. Ovaj fenomen se prvenstveno može povezati sa muškom heteroseksualnom fetišizacijom ženskih homoseksualnih individua i/ili veza.
Takođe, postoji povezanost između pripadnosti navijačkim grupama i vršenja nasilja. Moguće je i razumeti navijačko ponašanje, pa i pripadnost navijačkim grupama, kao socijalno prihvatljivo nasilje kojim se simbolički potvrđuje pripadnost “muškarcima”, odnosno kojim se ritualno potvrđuje muška dominacija koja je u Srbiji u većoj meri obeležena upravo nasiljem.
Kako počinje nasilje i ko mu je posebno izložen?
Nasilje može biti fizičko, gde postoji jasna namera za povredom, i psihološko/verbalno – u kom se pojedinac obezvređuje, ponižava, zadirkuje, omalovažava i ucenjuje na različite načine.
Muškarci mogu biti izloženi vršnjačkom nasilju tokom odrastanja, kao i u adolescenciji putem zanemarivanja i izbegavanja. U ovom slučaju, nasilje se sprovodi tako što vršnjaci dečaka označe kao “slabića”, “tužibabu” i slično, i na taj način uveravaju svoje vršnjake da ga izbegavaju.
Postoje i razni oblici digitalnog nasilja koje se sprovode tako što se žrtva ucenjuje određenim eksplicitnim i štetnim sadržajima i dobija preteće, uvredljive i uznemirujuće poruke. Digitalno ili sajber nasilje danas je rasprostranjeno na različitim društvenim mrežama i uključuje podsticanje mržnje po različitim osnovama. Stoga je ovakav oblik nasilja prisutan i među muškom i ženskom populacijom.
Žrtva vršnjačkog digitalnog nasilja može postati bilo ko, ali su u većem riziku deca i mladi koji:
• se smatraju nepopularnim u vršnjačkoj grupi;
• se suočavaju sa izazovom seksualnog identiteta;
• se striktno pridržavaju pravila;
• su odlični učenici za koje se smatra da su pametniji ili posvećeniji učenju od svojih vršnjaka (tzv. štreberi);
• izgledaju drugačije, različito se oblače i ponašaju u odnosu na dominantnu populaciju vršnjaka;
• imaju manjak samopouzdanja;
• se inače ne brane od napada drugih.
Psihološke posledice nasilja nad muškarcima
Nakon određenog pretrpljenog nasilja nad muškaracima, mogu se javiti psihološke poteškoće u različitim oblicima. Neke od njih mogu biti: posttraumatski stres, depresija, različiti oblici anksioznosti i panike koji sa sobom nose posledice zloupotrebe supstanci, autodestruktivnog i destruktivnog ponašanja i sklonosti ka suicidu.
Rodni stereotipi i uloga muškaraca u društvu
Prihvatanje tradicionalnih muških uloga u osnovi otuđuje muškarce u odnosu na njihovu ljudsku suštinu i sputava njihovu individualizaciju. Njihove individualne razlike i različitosti, kao i kada je reč o ženama, bivaju podređene jednom apstraktnom modelu – muškarcu kao dominantnom biću društva.
Zato je ključno pitanje pomirenja i postizanja dugoročnog mira na globalnom nivou i oblikovanju muškaraca od “neprijatelja” u “saveznike”; saveznike žena, ali i saveznike drugih muškaraca i saveznike samima sebi.
Odgovornost za oslobađanje muškaraca od društvene prinude koja leži u osnovi njihovog podređivanja rodnim streotipima čije su žrtve i oni sami, leži pre svega na muškarcima i njihovoj inicijativi da se angažuju. Međutim, ključno je i da ostale rodne grupe osveste kada posmatraju muškarce iz perspektive patrijarhalne paradigme, a onda kako da to i da promene.
Često na štetu svog mentalnog, a nekad i fizičkog zdravlja, muškarci u nekim slučajevima po svaku cenu i u svakoj situaciji održavaju rigidne i dominantne stavove koji su ih generacijama učili da mogu sve sami da reše, da ne plaču – jer moraju da budu hrabri i snažni, da ne smeju da pokažu da su emotivni i da imaju emocionalne poteškoće – jer će to drugi zloupotrebiti i slično.
Činjenica da je ovakav mentalitet i te kako dominantan u našem regionu se može primetiti u nekim od narodnih poslovica ili svakodnevnih fraza, kao na primer:
Nemoj da plačeš kao devojčica.
U svakoj dobroj porodici mora da se zna ko je glava.
Pravi muškarac lupa šakom o sto.
Batina je iz raja izašla.
Emocionalna ekspresija kod muškaraca i neuroseksizam
Termin neuroseksizam je prva uvela psihološkinja Kordelija Fajn (Cordelia Fine), a njegov pojam se objašnjava kao predrasuda zasnovana na rodnim karakteristikama. Zasniva se na razlikovanju muškog i ženskog mozga ne isključivo po anatomskim karakteristikama, nego i po načinu rada. Mana i kritika ovakvog pristupa jeste da se u proučavanju mozga i razlikovanju muškog od ženskog (ili obrnuto) zanemaruju socio-kulturološki faktori.
Muškarci se i u današnje vreme neretko uče da potiskuju, skrivaju i ne pokazuju svoju ranjivost, da ne pokazuju tugu ili strah jer im to “narušava muškost” i stabilnost, i to je nešto što nije tipično ili prikladno za njih.
S obzirom na to da određena emocija mora da se ispolji na neki način, muškarci ponekada, nakon nekog gubitka umesto tuge i žaljenja, pokazuju bes i frustraciju (koji su društveno prihvatljiviji za njih), a tako ne daju sebi priliku da “prođu” kroz primarnu i zdravu emociju tuge.
Tuga, radost, patnja, briga, radoznalost, stid, mir, blagostanje i ostala osećanja ne prepoznaju pol i javljaju se podjednako svima. Razlika je u izražavanju emocija.
Zbog toga je poželjno razumeti da muškarci ukoliko pokažu ranjivost neće izgubiti svoj identitet. Pokazivanje ranjivosti je na drugoj strani “medalje” hrabrosti i povezuje ljude na možda najiskreniji način koji sadrži elemente empatije, asertivnosti, ljubaznosti i odgovornosti za sopstvena osećanja i ponašanja.
