Kad se osoba nađe u dubokoj egzistencijalnoj krizi, pogođeni su svi aspekti njenog života. Duša/duh, telo i socijalna situacija toliko su usko isprepleteni da se često čini besmislenim razdvajati posledice od uzroka. Emocionalne poteškoće se tada javljaju kao posledica i često se reflektuju u ponašanju, govoru i odnosu prema drugim bićima i dešavanjima.
Pokušavajući da usklade lične i porodične probleme, emocije, i svakodnevno funkcionisanje, ljudi često upadaju u krize. Sve to može osobu sa teškim emocionalnim poremećajima gurnuti u dodatnu usamljenost i očaj, a u ekstremnom slučaju i u smrt. Podrška okoline je od presudnog značaja u ovim okolnostima, ipak, ukoliko nije pravovremena i zaista od pomoći može da ima sasvim suprotne efekte.
Dijalog kao pomoć
Osobama koje doživljavaju emocionalne teškoće dovoljno je da bližnji posvete malo vremena za razgovor, gde će ih slušati i pokazati empatiju.
Njima su potrebne naizgled beznačajne stvari:
● vreme, odmor, strpljenje
● prostor za osamu u kojem osoba može izraziti svoju kreativnu stranu
● navike koje podupiru samosvest (snovi, dnevnici, doživljaji u prirodi itd.)
● podrška rodbine i prijatelja, koji su jednostavno tu i pomažu bez pritiska
Pomoć mora biti sveobuhvatna, pouzdana i dugoročna.
Partnerski odnos
Da bi se osoba u egzistencijalnoj krizi mogla iznova orijentisati, potrebni su obazrivi bližnji. Ako se oni kojima se osoba obraća za pomoć ponašaju kao da nose bele mantile i ne nude ništa osim pilula i osude, osoba će i na svog bližnjeg gledati kao na ogledalo bolesti, a ne na nekoga ko donosi pomoć. Tako se bolest više učvršćuje, nego leči. Terapija lekovima može biti korisna, i u akutnoj fazi nužna, ali uvek u sprezi sa psihoterapijom. Time se omogućuje da osoba sebe ponovo potpuno oseti, da u najmanju ruku imenuje ono što je čini nesigurnom i da iznova definiše očekivanja.
Kako partner može pomoći:
1. Ne forsirajte optimizam – najveća greška je forsirati optimizam pred osobom koja je u emocionalnoj ili psihološkoj krizi sa depresivnim poremećajem. Ovo ponašanje može čak i da pogorša stvari. Depresija nije nešto iz čega čovek može sam da izađe kad poželi. Ako ističete da je sve sjajno i da ne postoji razlog za depresiju, partner može da se oseća još i gore jer objektivno nema razloga da bude depresivan. Depresija je kompleksna bolest koja je izazvana kombinacijom faktora – od bioloških i genetskih, preko stresa, traume do različitih bolesti.
2. Ne shvatajte lično partnerovu negativnost – reči koje osoba izgovara, to je poremećaj koja progovara iz nega/nje.
3. Podstaknite partnera na fizičku aktivnost – za početak je dovoljna šetnja
4. Činite “male stvari” – poput kafe na terasi, kupanja u penušavoj kadi, čitanje knjige…
5. Pokažite ljubav – osobe sa emocionalnim smetnjama misle da su drugima na teretu, pa im treba pokazati suprotno.
Naravno vi ste tu podrška, a stručno lice će se postarati oko medikamentoze i psihoterapije.
Podrška porodice i podrška porodici
Isto važi i za bližnje (rodbinu, prijatelje), a pre svega za porodicu, kako za onu iz koje osoba s poteškoćama potiče tako i za onu koju je sama zasnovala. Porodici je, takođe, potrebna pomoć i potpora kako bi se mogla odupreti vrtlogu izbezumljenosti, sačuvati resurse i opstati. Podržati porodicu, uključiti je u terapiju ne znači i nju pretvoriti u pacijenta. Naprotiv, treba prepoznati i povezati porodične i kliničke, privatne i javne resurse.
Deci u porodici potrebna je posebna pažnja i ohrabrenje. I mala deca su bližnji. Ostavljajući ih same s pitanjima i strahovima, povećavamo njihovu ranjivost.
Pre i nakon izbijanja krize preduzimaju se individualni, a zatim i porodični pokušaji sprečavanja krize i uravnoteženja. To se događa uvek pre bilo kakve profesionalne pomoći i nikada ne prestaje. Pomoć porodice je od velikog značaja, a ukoliko porodica nije obučena da izdrži izazov, može samo pogoršavati situaciju. Neželjena dejstva može imati svaka terapija, a ne samo terapija lekovima. Zato je pravi pristup osobi u emocionalnoj krizi veoma važan.
Odnos okoline
Osobi sa iskustvom emocionalne krize, najpre treba vreme odmora, ugodan prostor, zaštićena atmosfera i terapijska podrška dobronamerne osobe koja se ne nameće, ne zahteva previše, ali i ne čini previše. Time je otprilike opisana suprotnost onome što nude tradicionalna prijemna odeljenja u bolnicama.
Pristup zasnovan na razumevanju
Svima se mogu dogoditi depresivne epizode. Možemo pomisliti da nikome nismo važni ni potrebni, imati smanjen apetit ili nesanicu, biti nervozni i nesigurni, imati napade panike koji se mogu manifestovati ubrzanim lupanjem srca, hladnim znojenjem, plitkim disanjem i napadima plača. Pogotovo ukoliko smo u samoizolaciji, zaraženi ili u karantinu.
Ne osuđujmo i ne stigmatizirajmo druge koji su oboleli ili su se suočili s narušavanjem svog mentalnog zdravlja.
Čuvajmo se procena tuđeg ponašanja, kritika, ogovaranja i prenošenja loše atmosfere, birajmo radije nešto drugo. Dobro je uključiti se u dobrovoljni rad u segmentima života u kojima naše znanje, iskustvo i veštine mogu olakšati život drugima. Neke od metoda samopomoći su: redovno korišćenje kraćih odmora, pronalaženje mentora, uključivanje u grupe podrške, dodatna edukacija i promena sredine i unapređenje komunikacijskih i drugih interpersonalnih veština.
Ne zaboravimo da je mentalno zdravlje stanje dobrobiti u kojem pojedinac ostvaruje svoje potencijale i u kojem se može nositi s normalnim životnim stresom, može raditi produktivno i plodno i na taj način doprineti zajednici.
