Kako izveštavati o temama održivosti

Analizirajući domaće elektronske medije, kanale na društvenim mrežama i blogosferu uočavamo da je pristup koji se koristi kada se govori o pojmovima vezanim za očuvanje životne sredine  dominantno afirmativan. Brojni sadržaji „održive” tematike kod blogera, magazina i sličnih glasila učestalo nam govore o tome šta treba da radimo, ili konkretnije, šta treba da kupujemo kako bismo svoju potrošnju sveli u granice održivosti

S obzirom na to da živimo u istorijskom trenutku pretnje izumiranja mnogih biljnih i životinjskih vrsta, svedoci smo globalnog zagrevanja, a na lokalnom nivou i po zdravlje razornog zagađenja vazduha i voda (prema istraživanjima u januaru ove godine su samo tri dana mogla da se podvedu kao dobra za disanje u Srbiji), nameće se zaključak da su do aktuelne situacije dovele aktivnosti ljudi poput prekomerne potrošnje i produkovanja smeća, te emitovanja štetnih gasova u atmosferu. Ukoliko želimo da zaustavimo gomilanje otpada i uvećanje zagađenja, nisu nam potrebne isključivo afirmacije i vodiči za održivu kupovinu, potrebne su nam smernice šta treba da prestanemo da radimo i ideje kako da promenimo navike. Jedna od stvari koju definitivno treba da obustavimo kao pojedinci je kupovina nepotrebnog i to je prva stvar na koju treba da nas podseti svako ko se zalaže za održivost svaki put kad nas upućuje na održiviju kupovinu.

Motivacija za kreiranje sadržaja

Motivacija za kreiranje sadržaja blogova i magazina najčešće odlazi u tri smera, koji se mogu preplitati. 

1. Nezavisni magazini i blogovi katkad objavljuju teme motivisane vrednostima koje žele da propagiraju. 
2. Licencirana izdanja (domaća izdanja stranih magazina) i magazini i blogovi koji postoje već neko vreme u velikoj meri uslovljeni su oglašivačima i njihov rad je delimično obeležen promocijom usluga i proizvoda. 
3. Mali izdavači, novi magazini i blogovi delaju sa ciljem da kasnije odu u smeru većih magazina i blogova, to jest da komercijalizuju svoj sadržaj, pa u njegovom kreiranju podražavaju sadržaje i pristup komunikacije licenciranih izdanja, te promovišu brendove (i njihove proizvode i usluge) besplatno ili kroz “review” formu ne bi li skrenuli njihovu pažnju na sebe i privukli saobraćaj od publike naviknute na ovaj tip sadržaja.

U digitalnim medijima i blogovima u poslednje vreme javlja se i četvrti smer kreiranja sadržaja koji se čini kao hibrid nezavisnih medija i kasnijim potencijalnim profitom motivisanih magazina i blogova. Blogeri i magazini motivisani vrednostima poput težnje ka održivosti i očuvanju životne sredine (ovo je sve češći izbor tematike blogova zbog trendova u izdavaštvu diktiranih rastućom svešću o imperativu prelaska na održivije modele života)  uz materijalnu stimulaciju ili, češće, bez nje, kontinuirano rade na promociji održivih brendova. Ovim se podržavaju mali i lokalni brendovi, diže svest o alternativama iracionalne potrošnje, različitim materijalima izrade i njihovom uticaju na okruženje. Ipak, često se promovisanje održive mode, održive ishrane i ostalih održivih modela života završava na smernicama o tome šta održivo da kupimo i koristimo. Još češće je ovaj održivi pristup stihijski: jedan post o održivosti i prodavnicama polovne robe, ostalih pet o tome kako je moda božanstvena stvar u svim svojim formama, listama kupovine u prodavnicama stvari za kuću koji se bogate na polulegalnim krčenjima šuma i morskim plodovima u sred Srbije.

Sve ovo se najčešće dešava iz dva moguća motiva – jedan je uočavanje kreatora sadržaja da je ovakav sadržaj omiljen kod publike koja ne želi da obuzdava svoj konzumerizam, već ga samo preusmerava na održivije brendove, a drugi je targetiranje brendova zarad kasnije mogućnosti monetizacije ovih i sličnih vidova promocije.

Održivi magazini i blogeri često se bave greenwashing-om kod brendova (marketingom u kome se brendovi lažno predstavljaju kao održivi i ekološki), ali se niko ne bavi lažnim predstavljanjem sadržaja ili građenjem prevarnog imidža bloga ili magazina kao održivog, onda kada to nije zaista istinito i u potpunosti potkovano objavama i pristupom temama. Na ovaj način se konzumenti informacija ovakvih blogova, vlogova ili magazina dovode u zabludu i mogu sadržaj koji ne uči principima održivosti usvajati kao održiv, na osnovu opšteg imidža koji o sebi gradi emiter informacije.

Analiziraćemo tendencije blogova različite tematike i logičke pogreške koje prave u promovisanju održivog načina života, te izneti ideje za kreiranje onlajn okruženja koje istinski promoviše vrednosti održivog života.

Food blogeri (blogeri koji se bave tematikom ishrane)

Sve veći broj food blogera preusmerava se na održivu ishranu kao okosnicu svog sadržaja. Food blogging je kao i svaka druga sfera blogovanja podložna trendovima, pa smo tako u određenim periodima primećivali ekspanzije LCHF i keto blogera, paleo blogera, zastupnika sirove hrane, a onda su se mnogi blogeri sa zdravih i dijetalnih varijanti okrenuli ka rustičnijim receptima ili receptima od namirnica i začina egzotičnog porekla. U svakom od navedenih slučajeva blogeri teže da uspostave poverenje svog sledbeničkog tela i da sadržaj koji dele predstavlja i njihove šire životne izbore, bilo da su oni kuvanje za porodicu ili uzak krug jako poš prijatelja. Najnoviji trend food bloginga je održiva ishrana. Ipak, blogovi i kolumne često osim što svom sadržaju dodele etiketu održivosti ne haju mnogo za neke od osnovnih principa održive ishrane pa se tako često u obzir ne uzima:

Lokacija odakle je bloger i poreklo namirnice:

Mnogi blogeri koji se predstavljaju održivim sugerišu nam kako da pripremimo namirnice koje nemaju nikakvog dodira sa tim odakle je bloger a najčešće i njegovo telo pratilaca. Ovo znači da se sugeriše upotreba uvoznih namirnica i začina. Uvozne namirnice ostavljaju veoma visok karbonski otisak jer njihov put do naših kuhinja, ako izuzmemo lokalne uslove proizvodnje namirnica (pesticidi, antibiotici, potrošnja vode) podrazumeva:

• transport do mesta odakle se namirnica izvozi,
• energiju potrošenu za konzerviranje, zamrzavanje i druge procedure očuvanja namirnice,
• transport do države u koju se izvozi (najčešće brodom ili avionom),
• transport do distributivnog centra, a potom do prodavnice ili naše adrese ukoliko kupujemo onlajn.

Suština prenošenja održive poruke kada je ishrana u pitanju je upravo u propagiranju lokalno proizvedenih namirnica do kojih dolazimo sa ostavljanjem što manjeg mogućeg karbonskog otiska. Pre svake objave korisno je promisliti put namirnica do nas kao blogera, priznati i obrazložiti odstupanja od održivosti u odabiru namirnica te ponuditi alternative konzumentima našeg sadržaja. Druga opcija je da bloger deli recept ili priču o hrani sa putovanja. Ovo donekle umanjuje nemar oko aspekta održivosti porekla namirnice, ali otvara nova pitanja (o vidovima transporta koje je bloger koristio da nekud otputuje). Mnogi će ovakav pristup videti kao sitničarenje, ali ukoliko bezinteresno istinski promovišemo neku vrednost, korisno je davati dobre lične primere ili bar sugestije o tome kako svaku od akcija učiniti održivijom ukoliko smo mi kao pojedinci i odstupili od nje (što je prirodno, uobičajeno, a nad mnogim stvarima u životu nemamo potpunu kontrolu ili biramo veću udobnost). 

Način pripreme namirnice i energija koja se u tom procesu troši:

Korisno bi bilo u kreiranju sadržaja o održivosti osvrnuti se na to i sugerisati održive alternative. Uređaji koje koristimo u pripremi hrane kao i posuđe igraju veliku ulogu u održivosti naše hrane, pa sadržaji mogu da upućuju na specifičnosti uređaja koje koriste sa ciljem smanjenja potrošnje električne energije i posuđe koje omogućava ravnomernije širenje temperature i upotrebu manje ulja koje sagoreva u procesu kuvanja, uz promovisanje trajnih komada posuđa, starih alatki poput avana kojima se može dati prednost u upotrebi u odnosu na električne uređaje i slično.

Način proizvodnje same namirnice

Osvrtanje na uslove proizvodnje ili uzgoja namirnice imperativ je održivog bloginga uz promociju lokalno uzgojene hrane organskog porekla ili uz upotrebu hrane sa što manje štetnih aditiva i hemikalija. 

Pakovanje namirnice i alternative za skladištenje i reciklažu otpada

Fud blogeri nam se najčešće obraćaju kroz recepte i estetski prihvatljive i primamljive fotografije već pripremljenih obroka. U ovom procesu zanemaruje se bitan aspekt održivosti, a to je količina otpada koju za sobom ostavljamo pri pripremi svakog jela. Promocija održive ishrane treba da promoviše i namirnice sa reciklabilnim (uz sugestije gde se i kako pakovanje može odneti na reciklažu), biorazgradivim ili kompostabilnim pakovanjima.

Upotreba već pripremljenih namirnica ili namirnica kojima ističe rok:

Ovo je tema koje se blogeri ne dotiču dovoljno često, a dokazano je da ostaci hrane predstavljaju jednog od ozbiljnih zagađivača (“da je bačena hrana država, bila bi treći najveći zagađivač na svetu”). Zbog toga bi u stvaranju sadržaja o hrani trebalo podrobnije obraditi količinu namirnica za pripremu jela, broj porcija koje jelo sadrži, ideje za skladištenje i upotrebu jela.

Etičnost promocije upotrebe neke namirnice

Industrija proizvodnje mesa spada u najveće potrošače vode i zagađivače na planeti (postoje istraživanja koja pokazuju da je stočarstvo odgovorno za 18% ukupne štetne emisije CO2, što je veće zagađenje od onog koje produkuje saobraćaj). Mnogi fud blogeri koji se predstavljaju kao održivi retko se osvrću na ovaj podatak i samim tim ne nude ni sugestije za racionalizaciju upotrebe mesa kroz kupovinu od lokalnih proizvođača, upotrebu svakog dela životinje (bez fetišizacije ovoga). Slična je situacija i sa uzgojem žitarica i bilo koje biljke koja se proizvodi plantažno. Od velike je važnosti informisati konzumente o ovome i uputiti u načine da se redukuje potrošnja svega što na neki način šteti planeti.

Fetišizacija hrane

Hrana je postala zagađivač ne samo zbog povećanja ljudske populacije na planeti već i zbog toga što je prestala da bude obična egzistencijalna potreba preobrativši se u masovnu industriju, marketinški proizvod i simbol. Određenim namirnicama i napicima dodeljene su etikete luksuznih statusnih simbola (tartufi, kavijar, viski, martini), hrani se počela pripisivati uloga emotivne utehe (“comfort food”), ona simbolizuje mogućnost odlaska u egzotične i strane zemlje, ili prosto estetiku i ovakvo poimanje hrane ne dolazi nam samo od fud blogera već nam ga prenose mediji uopšte (zanimljiv primer je situacija kada u emisiji 73 Questions With Vogue manekenki Emili Rajtakovski na adresu stigne dostava porodične pice, od koje ona vidno ne pojede ni komad i na kraju je “uvali” novinaru. Očigledno je da je ovde pica odslužila samo svoju estetsku funkciju). Održivi kanali morali bi izbeći sve ove oblike fetišizacije hrane, ukazati na njih i dokazati da hrana ne služi samo slikanju sa ciljem da se predstavi određeni životni stil, već da je njen proces dolaska do naših trpeza kompleksan, zagađujuć i uz uložen ljudski rad i resurse, te da se svaka namirnica mora odgovorno tretirati.

Modni blogeri

Promocija lokalnih brendova i second hand odeće najčešći su smerovi u kome idu održivi modni blogeri i magazini – i mnogi se na tome zaustavljaju. Pomenuti važnost održivosti, a potom predstaviti samo načine da kupimo nešto održivo (u analizu svih aspekata ovog pojma na datim primerima ne zalazivši preduboko pritom) isto je kao da čašom vode krenemo na požar. Modni blogeri koji žele da sebe predstave kao zagovornike održivosti treba da pozovu konzumente svog sadržaja da prestanu da kupuju, bez koketiranja sa sklonošću čitalaca/gledalaca/pratilaca/slušalaca ka kupovini i bez koketiranja sa proizvođačima.

Ovo ipak ne znači da je omiljena rečenica modnih blogera koji promovišu održivost “najodrživiji komad je onaj koji već imaš” tačna. Iako je to delimično tačno ako govorimo o odeći od prirodnih materijala (iako i oni masovnom proizvodnjom i korišćenjem pesticida zagađuju planetu – i prihvatljivi su dok se ne razviju adekvatni biomaterijali), dokazano je da veliki deo negativnog uticaja odevnog komada na okolinu dolazi njegovom upotrebom i pranjem. Zbog toga kreatori sadržaja na temu modne održivosti treba da informišu čitaoce o tkaninama, načinima proizvodnje, reciklaže, etičnosti i uticaju koji svaka tkanina ima na okolinu. Odevni komad od poliestera, makar i recikliranog, nikada neće biti održiv i svakim pranjem odašiljaće komade mikroplastike u kanalizaciju, a potom u mora i okeane. 

Dodatna informacija koju emiteri održiviih poruka daju treba da bude usmerena na načine održavanja i pranja odeće tako da se zagađujuće karakteristike ispolje u što manjem obimu (hladno pranje i korišćenje vreća za pranje mogu pomoći u ovome). 

Stavljanje etikete održivosti na komade koji ne mogu potpasti pod principe održivosti često je opravdano time što se neki komad brze mode nosi mnogo puta, čime mu se povećava trajnost. Ovim u drugi plan stavljamo ne samo uticaj tog predmeta tokom pranja na okolinu ukoliko on u sebi sadrži poliester, najlon i druge materijale proizvedene od nafte, već i uslove u kojima je dati komad proizveden, niske nadnice radnica i radnika u tekstilnoj industriji i zakone o radu koji ih u mnogim zemljama nedovoljno štite ili ne štite uopšte. Pre promocije bilo kog odevnog komada neophodno je informisati se o proizvodnim pogonima konkretnog brenda.

Promovisanje trendova je nešto što emiteri informacija o održivosti u modi treba da izbegnu, jer se ovim podstiče potrošnja i tretiranje odeće kao sezonskog komada, te gomilanje otpada.

Stihijsko objavljivanje jednog dela sadržaja koji promoviše održivost u kombinaciji sa ostatkom sadržaja koji promoviše brzu modu, luksuzne brendove ili modu kao takvu – nekritički, mogu dovesti čitaoca u zabludu po pitanju ostatka sadržaja i navesti ga da ga percipira kao sadržaj vezan za održivost. Ovakvim stihijskim objavama pravi se potencijalno više štete nego koristi u podizanju svesti o ovoj temi.

Blogovi o uređenju enterijera

Ova kategorija blogova najteže dolazi do propagiranja tema održivosti. Ona je, uz retke izuzetke, u velikoj meri u kategoriji blogova koji se tema održivosti dotiču stihijski, sugerišući na pojedine komade nameštaja ili kućnih dekoracija od ekoloških materijala koje možemo da kupimo u velikim internacionalnim prodajnim lancima, koji takođe samo povremeno prodaju predmete od ekološkijih materijala, dok počivaju na masovnoj proizvodnji i prodaji koja se podstiče kroz trendove, krčenju šuma i korišćenju velike količine plastike, PVC-a i ostalih teško razgradivih materijala.

Kako je zajednica blogera koji se bave enterijerom tek krenula da se razvija kod nas, ideje za kreiranje sadržaja koji propagiraju održivost mogu ići u više smerova:

• Izbegavajte promociju brendova za koje utvrdite da se bave masovnom brzom proizvodnjom nameštaja ili dekorativnih predmeta za domaćinstvo.
  
• Ukoliko morate da sugerišete kupovinu novih stvari, uputite konzumente vaših informacija na domaće radionice, fabrike i dizajnere nameštaja. Pišite o mestima na kojima mogu da se kupe stari ili antikvarni komadi nameštaja ili kućne dekoracije.
  
• Kreirajte sadržaj o restauraciji starih komada nameštaja.
  
• Kada promovišete restauraciju istražite održive lepkove za drvo, farbe i slično, koje postoje na domaćem tržištu.
  
• Uputite konzumente svojih informacija na majstore i druge ljude koji se bave restauracijom i popravkom nameštaja.
  
• Istražite održive izvore materijala poput drveta i tekstila za nameštaj.
  
• Pokušajte da odolite trendovima. Održivo uređenje doma je ono koje nam neće dosaditi ili izaći iz trenda ni za nekoliko godina.
  
• Istražite sve “uradi sam” mogućnosti uz korišćenje materijala iz održivih izvora i podelite smernice sa vašim pratiocima

Ostale kategorije lifestyle blogova

Osim modnih, food i interior blogova, u lifestyle blogove spadaju i oni koji se bave isključivo eko i održivim temama, mommy blogovi, travel blogovi, health i fitness blogovi, oni koji nisu oštro odredili svoju tematiku i drugi. 

Mnogi od njih počinju da svoj sadržaj orijentišu na teme održivosti. Ovo su neke od ideja koje se mogu primeniti na različitim modelima bloginga:

1. Promovišite primarno korišćenje predmeta koje svako već poseduje i stimulišite smanjenje potrošnje kod konzumenata vašeg sadržaja. Primera radi, iako ste u iskušenju da promovišete novi držač za sapun od bambusa (biorazgradivog ekološkog materijala), ukoliko ga ne proizvodi kompanija koja svoj rad bazira isključivo na principima održivosti, nemojte raditi to. Na kraju krajeva, svako verovatno već poseduje držač za sapun i nije ekološki kupiti novi, čak i ako je on od eko materijala, jer će tako stari završiti na otpadu.
   
2. Ako se već odlučite za promociju nekog ekološkog predmeta, istražite najpre da li ga proizvode lokalne manufakture, kojima će više značiti vaša podrška nego velikim internacionalnim prodajnim lancima.
   
3. Preispitajte svoje potrošačke navike, i pokušajte da ih izmenite ukazujući svojim pratiocima na sve moguće poteškoće na tom putu – dajte lični primer. Ukažite i na ostale dobre primere, tako kreirajući zajednicu.
   
4. Sugerišite održive alternative putovanja.
   
5. Ne pristupajte sadržaju isključivo osuđivačkim tonom, iznesite ideje koje će finalno stvoriti promene.

Održivost je kao tema postala trend u medijima. Na ovaj način podiže se svest šire zajednice o ekološkim problemima, i predstavljaju se ekološkije alternative u gotovo svakom praktičnom segmentu života. Sa druge strane, ukoliko su vrednosti ono što zaista motiviše blogove, magazine i druge izdavače, vrednosti bi trebalo i da imaju primat kada je u pitanju sadržaj, u odnosu na promociju održivih brendova, second hand radnji i predmeta od ekološkog materijala. Vrednosti očuvanja životne sredine kose se sa isključivom promocijom potrošnje, ma kakva ona bila, i motiv za ovakvo izveštavanje može se tražiti u koketiranju sa potrošačkim tendencijama čitalaca/gledalaca/slušalaca/pratilaca ili sa brendovima, zarad šerova ili (budućeg) profita.

Ilustracija: Lena Pucarević