Opsesivno-kompulzivni poremećaj

Opsesivno-kompulzivni poremećaj (u daljem tekstu OKP) je poremećaj sa kojim se suočava od 1% do 2 % ukupne populacije.

Ukoliko se suočavate sa nasilnim mislima kojih ne možete da se otarasite, ili prosto želite da saznate više o opsesivno kompulzivnom poremećaju – ovim tekstom ćemo pokušati da objasnimo fenomen OKP-a, njegove uzroke, i načine lečenja.

Šta su opsesije?

Opsesivno-kompulzivni poremećaj odlikuje pojava opsesija i kompulzija.

Opsesije se mogu javiti u tri oblika:

• sumnjičave misli (Šta ako…? Jesam li…?), 
• scene ili slike koje iskrsavaju u vašoj svesti,
• nagoni ili pobude da uradite nešto što je u suprotnosti sa vašim vrednostima.

Opsesije nadiru u um iznenada i uvek su neželjene, neprilične i uznemiravajuće.

Opsesije nisu jedina vrsta mučnih misli s kojima se ljudi sreću. Većina ima brige i sanjarenja, što to utiče na mentalno stanje.

Da je vaša misao opsesija, a ne neka druga negativna misao, znaćete tako što se opsesija, za razliku od drugih, pojavljuje sama od sebe, neželjena je, podrazumeva otpor, nemoguće je kontrolisati je i gotovo uvek je suprostavljena vrednostima osobe.

Ljudi koji nemaju OKP takođe mogu imati opsesije. Hiljadu puta u toku dana donose se procene o samim mislima. Procenjuje se da li su dobre ili loše, značajne ili beznačajne, opasne ili bezopasne. One su uobičajena pojava u populaciji, što i ne čudi jer prosečna osoba ima nekoliko hiljada misli u toku dana. Otprilike 10% tih misli su slučajne i nehotične.

OKP nastaje kada opsesije zauzimaju veći deo dana, dovode do intenzivne anksioznosti i kada osoba pokušava da ih se reši određenim kompulzijama (koje ćemo objasniti u nastavku teksta).

Mogu li opsesije da se obistine? Osobe sa OKP-om najčešće iskazuju zabrinutost zbog mogućnosti da se opsesije obistine, pribojavaju se da bi nešto u glavi moglo da „kvrcne”  i da bi tada mogli uraditi ono što im je palo na pamet. Da je to istina, zatvor bi bio pun osoba koje su popustile u naletu svojih misli.

Kompulzije

Kompulzije su, pored opsesija, još jedna odlika OKP-a.

Ljudi koji imaju opsesije, uglavnom se osećaju neprijatno, anksiozno, zgađeno ili kao da nešto nije u redu i pokušavaju da se otarase tih opsesija tako što izvode neki ritual.

Radnja koja se ponavlja uvek na isti način, naziva se kompulzija. Ljudi osećaju kao da su primorani na nju. Odnosno, osećaju da nemaju drugog izbora.

Uobičajene opsesije i kompulzije

Tipične forme opsesija su ideje, misli, slike i impulsi, dok su tipični sadržaji opsesija kontaminacija, agresija, nasilje, religija, seks, somatske preokupacije i simetrija.

Opsesije su podeljene u različite kategorije koje zavise od vrste tema koje predstavljaju preokupaciju. One mogu biti:

• nasilne – obuhvataju scene koje vam iskrsavaju u svesti i prikazuju vas kako činite nešto loše osobama koje volite – poput nagona da gurnete nekoga sa bicikla ili sumnje da li ste nekoga pregazili, a da toga niste svesni.
• seksualne – čine ih misli ili scene koje prikazuju vaše učestvovanje u seksualnom činu koji smatrate odurnim ili nagon da nekome dobacite neprikladan komentar, sumnje u sopstvenu seksualnost.
• religiozne – izazivaju misli koje prikazuju prisustvo bogohulnom činu, izazivaju nagon da opsujete Boga ili da izgovorite nešto bogohulno tokom crkvene ceremonije, kao i sumnje po pitanju toga da li ste zaslužili spasenje.

Uzroci nastanka OKP-a

Genetske studije ukazuju da su i biološki faktori i faktori okoline značajni uzroci opsesivno-kompulzivnog poremećaja.

Porodične studije nalaze stope opsesivno-kompulzivnog poremećaja od 7% do 25% kod rođaka prvog stepena dece i adolescenata sa opsesivno-kompulzivnim poremećajem. 

Ovi nalazi su u skladu sa povišenim porodičnim nasleđivanjem kod osoba sa ranim početkom poremećaja (još u detinjstvu). Prema rezultatima studije Nestadt i sar. (2000) prisustvo opsesija je specifično za porodični aspekt poremećaja, kao i raniji početak. 

Studije blizanaca takođe govore u prilog značajnom genetskom doprinosu pojave poremećaja.

Uzročnici takođe mogu biti i faktori okoline (trudnoće, hormoni, porođaji, infekcije), kao i stresogeni životni događaji.

Stresogeni životni događaji su značajno češći kod pacijenata sa opsesivno-kompulzivnim poremećajem u poređenju sa zdravom kontrolnom grupom, kako 6 meseci pre početka poremećaja, tako i u toku života. Težina opsesivno-kompulzivnog poremećaja je direktno proporcionalna  broju stresogenih životnih događaja šest meseci pre početka poremećaja. 

Stresogeni događaji nisu uslov za razvijanje OKP-a ali mogu povećati verovatnoću njegovog javljanja ukoliko kod nekoga postoji predispozicija za to.

U studiji Cromer, Schmidt i Murphy (2007), 54% osoba sa dijagnozom opsesivno-kompulzivnog poremećaja je imalo bar jedan traumatski događaj u toku života.

Rosso i sar. (2012) su zaključili da bar jedan stresogeni životni događaj u poslednjih 12 meseci prethodi pojavi opsesivno-kompulzivnog poremećaja  u 60,8 % slučajeva, povezano sa ženskim polom, naglim početkom poremećaja i somatskim (telesnim) opsesijama.

Povišena zaštita od strane majke je razvojni faktor od značaja za nastanak opsesivno-kompulzivnog poremećaja. Pacijenti sa opsesivno-kompulzivnim poremećajem u odnosu na zdravu kontrolu imaju i visok opaženi stepen odbacivanja od strane očeva, a sakupljanje je povezano sa posebno niskom emocionalnom toplinom roditelja.

Terapija opsesivno-kompulzivnih poremećaja

U lečenju se koristi farmakoterapija i psihoterapija.

Lekovi iz grupe antidepresiva su se pokazali učinkovitim u redukovanju simptoma opsesivno-kompulzivnog poremećaja.

Od psihoterapijskih pristupa najefikasnijim pokazali su se:

1.Kognitivno-bihejvioralna terapija 

Kognitivno-bihejvioralna terapija je strukturisana, fokusirana terapija s ciljem da otkloni simptome na sledeći način:

• suočavanjem sa situacijama koje se izbegavaju,

• prevencijom odgovora (uzdržavanjem od rituala-pranja, proveravanja i drugih strategija neutralizacije). Klijent se uči da anksioznost redukuje bez izvršavanja rituala i tako se podstiče navika na misli i situacije koje izazivaju anksioznost. Prvo se radi na smanjenju učestalosti rituala, a onda na njihovom potpunom prestanku. U težim slučajevima kompulzije se redukuju postepeno, te se pranje ruku redukuje sa tri sata na dva sata dnevno ili se klijentu nalaže da odloži odgovor što duže može;

• izmenom pogrešnih procena i disfunkcionalnih uverenja.

2. Metakognitivna terapija 

Metakognitivna terapija nastala je iz klasične kognitivne terapije. Metakognicija označava znanje i verovanje o sopstvenom mišljenju

3. Terapija punom svešnošću (Mindfulness)

Ovom terapijom osoba uči da pažnju fokusira na iskustvo momenta, na unutrašnje i spoljašnje doživljaje, bez evaluacije ili interpretacije i da vežba prihvatanje, ljubaznost i otvorenost, čak i kada se dešavaju iskustva koja su suprotna željama i očekivanjima.

4. Terapija prihvatanjem i posvećenošću

U ovoj terapiji osoba uči da posmatra sopstvene telesne senzacije, misli i emocije i vidi ih kao fenomene odvojene ličnosti (umesto „Ja sam loša osoba”, neko izgovara: „Imam lošu misao”).

Takođe, misli i emocije se doživljavaju kako se javljaju, bez osude, evaluacije i bez pokušaja da se izmene ili izbegnu.

Doktor Paul Salkovski, vodeći istraživač i stručnjak za OKP, dao je sledeći savet:

Ukoliko ne učinite ništa po pitanju svojih opsesija i kompulzija, sasvim sigurno možemo tvrditi da će za šest meseci biti na istom mestu na kom su i sada. Ukoliko počnete da ih tretirate na pravi način, i pri tom date sve od sebe, preuzećete tanani rizik da će se možda nešto loše i desiti, ali vam sigurno možemo tvrditi da će vaše stanje vezano za opsesije i kompulzije biti znatno bolje.

Moraćete, dakle, da prihvatite određene rizike. Na primer, ako vas opseda misao da ćete udariti nekoga tokom vožnje, potrebno je da nastavite sa vožnjom bez usporavanja. Ako ste rekli ili uradili nešto što smatrate grešnim, savet je da se ne kajete ili ne tragate za uzrokom, bez obzira na to da li je zaista u pitanju greh ili nije.

Naravno, pre preuzimanja rizika, potrebno je razumeti OKP,  i potrebno je rizike svesti na prihvatljiv nivo.