Modeli sa kojima se susrećemo tokom odrastanja značajno doprinose formiranju ličnosti kakva ćemo postati. Počinjemo da učimo kroz modele (uzore) iz porodice, a nastavljamo kroz interakciju sa vršnjacima, pohađanjem škole, kao i posmatranjem raznih modela koji su deo okruženja, kulture i medija koji nas okružuju.
Zanimljivo je koliko bismo bili drugačije osobe da smo rođeni samo jednu kuću dalje od naše, a ne u drugoj državi, veri ili kulturi. Život bi bio ispunjen potpuno novim ljudima, jezikom, tradicijom i običajima, čak i muzikom koju slušamo i trendovima koje pratimo.
Zbog toga je neophodno osvestiti i razumeti uticaj svakog od modela pojedinačno, kako bi se negovao zdrav odnos sa sobom i drugima.
Šta je „učenje po modelu”?
Za početak ćemo definisati načine na koje se ponašanja mogu usvojiti.
Učenje po modelu je posebno značajno u okviru usvajanja socijalnog ponašanja, a uzori od značaja su obično osobe koje zauzimaju određenu ulogu u našim životima. Sem stavova i ponašanja, uče se i emotivni obrasci, odnosno načini na koje volimo i pokazujemo ljubav.
Modeli su naši roditelji, sestre i braća, bake i deke, tetke, poznate ličnosti, učitelji, drugari, kolege i mnogi drugi, a naročito oni kojima pridodajemo pozitivan uticaj na nas same.
Postoje i negativni modeli, kao što je to u slučaju agresije i nezdravih mehanizama, a vode poreklo iz istih izvora.
Usvajanje modela vrši se na tri načina:
- Učenje imitacijom – obuhvata usvajanje na osnovu posmatranja i podržavanja modela. Obično se ispoljava tokom kraćeg vremenskog perioda i nije od velikog značaja za naš unutrašnji svet. To mogu biti pokreti plesa iz muzičkog spota ili deo koreografije za školsku priredbu.
- Učenje identifikacijom – u ovom slučaju, usvajanje se dešava na složenijom, dubljem nivou. Uključuje prenošenje stavova, motiva i osobina ličnosti, koji podrazumevaju poistovećivanje sa modelom i emotivnu investiranost. Dobar primer je navijanje za određeni klub, kada se identifikujemo sa timom, ostalim navijačima, a pobedu smatramo zajedničkim uspehom. Traje duži vremenski period.
- Učenje uloga – podrazumeva ispunjenje ponašanja koje društvo očekuje od svakog pojedinca. Najčešće se menjaju ili nadopunjuju u skladu sa uzrastom, životnim okolnostima, kao i društvenim položajem. Sve kreće od toga da smo nečije dete, drugar iz vrtića ili zgrade, dok vremenom postajemo bračni partneri, roditelji, tetke, deke i sve po redu. Uloge se tiču i zanimanja, shodno izboru škole i profesije, hobija i svega što nas čini posebnim. Važno je razumeti da se uloge tokom života menjaju i konstantno prepliću. U istom trenutku smo nečiji roditelji – ali ujedno i nečije dete, unuka, kolega, šef ili nastavnik. Vrednost razumevanja uloga ogleda se u tome da nam može pomoći da bolje upoznamo različite delove sebe i naučimo kako da se nosimo sa njima.
Roditelji kao modeli
Deca imitiraju stvari oko sebe. Od pokreta kao bebe, do onoga što je rečeno prvom prilikom kada progovore.
Prvo primete majčino lice, pa tek onda shvate da oni sada postoje neovisno od nje – da su srećni, tužni, šta vole, šta ne vole.
Posmatrajući – oni usvajaju ono što vide, a njihova reakcija prati roditeljevu – od reagovanja na plač i načina zajedničke igre, do aktivnosti i načina na koji se sprovode. To su sitnice, za koje su nekada potrebne godine da se ispolje. Neki od najčešćih primera su situacije u kojima:
- Otac i sin/ćerka srču supu na isti način;
- Majka i ćerka prekrste noge u sedećem položaju na isti način.
Podjednako se oponašaju agresivna ponašanja, koliko i ona bogata manirima.
Pored ponašanja, usvajaju se vrednosti i stavovi zbog čega je negovanje podsticajne i podržavajuće atmosfere od strane roditelja i okoline veoma važno.
Uloga roditelja kao modela jeste da stvori osećaj sigurnosti kod deteta, prikazujući sebe kao povoljan model za lični razvoj i socijalizaciju deteta, ali i da pripremi dete na buduće izazove.
Vršnjaci kao modeli
Kasnije – u periodu vrtića i škole, prilikom susreta sa vršnjacima, deca uviđaju da ostali funkcionišu drugačije i naizgled „neprirodno” u poređenju sa njihovim dosadašnjim navikama.
Pored osnovne uloge škole, odnosno pružanja bazičnih znanja, reč je i o vaspitnoj ustanovi koja nas uči moralu, obavezama, socijalizaciji i osnovnim društvenim normama.
Početak vrtića i škole predstavlja veliki šok i promenu dosadašnjeg položaja deteta: više nije u centru pažnje. Da bi ponovo postalo „glavna zvezda”, ono mora da se potrudi i zasluži to mesto. Neka deca to rade izazivanjem haosa, dok druga trudom i marljivošću.
Mehanizam suočavanja sa novonastalim izazovima i problemima bira se u skladu sa dotadašnjim ponašanjima koja su videli ili čuli od drugih. Na primer, neka deca će plakati dok „ne isteraju svoje”, a druga će se potruditi da zasluže šta žele.
Kritika ume slabo delovati, ako se neguje model suprotan tome. Ako ljudi iz bliskog okruženja deteta češće gledaju u telefon nego u knjige – nije realno očekivati da će detetu čitanje knjiga biti interesantno. Isto važi i za zdravu komunikaciju, reakcije i usvojene obrasce ponašanja.
Pripadnost grupi i odbačenost
Ključni period, kada otkrivamo ko smo, čime volimo ili ne volimo da se bavimo, dešava se u vremenu aktivnog druženja sa vršnjacima. Mnogi prestaju da rade stvari zbog sebe, a počinju zbog drugih.
Modeli se znatno proširuju – od onih sa kojima se identifikujemo i želimo da budemo kao oni, do onih koje krišom volimo četiri zida.
Većina dece u tom uzrastu počinje da bira interesovanja, stil oblačenja, ili muziku na osnovu onoga što vole vršnjaci, najbolji drug, simpatija, omiljena pevačica ili fudbaler. Ostalima, kojima nije do konformiranja i imitiranja drugih, nerado i neretko upadaju u period osećanja odbačenosti.
Zašto je važno da postanemo svesni uticaja drugih?
Sve kreće od porodice, ali važno je znati da se tu ne završava. Prihvatanjem sebe kakvi jesmo i onoga šta nas čini drugačijim od drugih, ne znači da je to sve što ćemo ikada biti. Naprotiv. Ako smo imali prilike da gledamo agresivnog oca i neodgovornu majku, osvešćivanjem lošeg modela počećemo da menjamo nezdrave obrasce i pretvaramo ih u suprotne – korisne i zdrave.
Zato je važno da:
- Naučimo da razlikujemo pozitivne od negativnih modela
- Osvestimo i izbegavamo ponavljanje naučenih ponašanja iz interakcije sa negativnim modelima
- Izdvojimo i negujemo ponašanja, stavove i ljude koji su dobri po nas
Agresivnost
Čuveni Bandurin eksperiment iz 1961. godine, u kojem je učestovalo po 36 dečaka i 36 devojčica, potvrdio je da je agresija ponašanje koje se oponaša i uči po modelu.
Metod koji je sproveden odigrao se u tri grupe od po 24 dece, od kojih je svaka od njih posmatrala različit model. Jedan je bio agresivan, drugi nije, dok treća grupa nije imala modela.
Neki od rezultata su sledeći:
- Deca koja su posmatrala agresivni model imala su daleko više imitativnih agresivnih odgovora od onih koji su bili u neagresivnim ili kontrolnim grupama.
- Devojčice u stanju agresivnog modela su pokazale više fizičkih agresivnih odgovora ako je model bio muškarac, ali više verbalnih agresivnih odgovora ako je model bio ženski.
- Dečaci su češće oponašali istopolne modele nego devojčice. Dokazi da devojke imitiraju istopolne modele nisu jaki.
- Dečaci su više oponašali fizički agresivne postupke od devojčica. Bilo je male razlike u verbalnoj agresiji između dečaka i devojčica.
Značaj uloga u vaspitanju i odrastanju
Društvo, kultura, pa i mesto u kojem smo rođeni i živimo – čak i veličina mesta ili škole, značajno utiču na ličnost nametajući uloge, kao i „ispravan način življenja”.
Velika je razlika u vaspitanju muške i ženske dece, u vidu osobina koje se smatraju poželjnim ili nepoželjnim, a univerzalno su prihvaćene.
Do čega je to dovelo?
- Žene „moraju” da budu lepe, kulturne i da umeju da slušaju. U suprotnom ne vrede. Nije „lepo” da su glasne, muškobanjaste i imaju dlake po telu.
- Muškarci „moraju” biti jaki, stub kuće i ne smeju pokazivati slabosti. U suprotnom ne vrede. Zamera im je što imaju hobije, rade poslove ili pričaju o temama koje „nisu muške”.
Problemi koji su nastali kao posledica striktno dodeljenih uloga umeju biti štetni po obe strane. Zarad zdravijeg društva, šabloni se moraju razbiti. Vreme je da naučimo i zavolimo stvari radi sebe i onih koje volimo. Zato je neophodno da prihvatimo sebe onakve kakvi jesmo, da bismo mogli postati ono što želimo da budemo. Kada naučimo da komuniciramo sa drugima na zdrav, konstruktivan i negujući način, lakše ćemo držati do sebe i poštovaćemo svoje granice onako kako bismo savetovali bliskog prijatelja da to uradi. Na kraju, moramo da naučimo da prihvatimo razlike i uloge drugih, onako kako bismo voleli da neko prihvati naše.
