Generacijska trauma nastaje kada se posledice traume prenose između generacija. Potomci, koje dotakne međugeneracijska trauma, mogu iskusiti simptome i reakcije na traume koje su doživele njihove prethodne generacije. Ukratko, naši geni nose znanje o tome šta su naši preci preživeli, čak i kada mi o tome nemamo dovoljno saznanja.
Oblici generacijske traume
Transgeneracijska trauma može se odnositi na uži kontekst u okviru porodičnog sistema, i može obuhvatati događaje kao što su incest u porodici, alkoholizam, fizičko ili verbalno zlostavljanje, dugoročne finansijske teškoće, odvajanje, razvod ili smrt članova porodice.
Kada mislimo na širi kontekst generacijskog prenosa traume, tada govorimo o društvenom i kolektivnom nivou. Ovo može uključivati istorijske kolektivne traume kao što su ratovi, prisilne migracije, globalne krize, prirodne katastrofe, ugnjetavanja, proganjanja, okupacije naroda, siromaštvo, korupcija, izražene političke i nacionalne tenzije. Svi ovi faktori mogu doprineti razvoju posttraumatskog stresnog poremećaja i transgeneracijske traume.
Efekti traume dokumentovani su kod potomaka izbeglica i preživelih iz Holokausta, pokazujući da ova vrsta traume nastavlja da utiče na stanovništvo generacijama nakon što se dogodio kolektivni traumatski događaj koji za posledicu uključuju kolektivnu patnju, gubitak značaja i identiteta.
Doktor Besel van der Kolk, jedan od najistaknutijih svetskih stručnjaka za traumu, rekao je:
„Voleo bih da mogu da odvojim traumu od politike, ali dokle god živimo u poricanju i lečimo samo traumu, a ignorišemo njeno poreklo, osuđeni smo na neuspeh. U današnjem svetu, vaš poštanski broj, čak i više nego vaš genetski kod, odlučuje da li ćete imati bezbedan i zdrav život. Prihodi, porodična struktura, stanovanje, profesionalne i obrazovne mogućnosti utiču, ne samo na rizik od razvijanja traumatskog stresa, već i na dostupnost efikasne pomoći u suočavanju sa njim. Siromaštvo, nezaposlenost, lošije škole, socijalna izolacija, laka dostupnost oružja i neprikladno stanovanje – sve je to plodno tlo za traume. Trauma stvara dalju traumu; povređeni ljudi nastavljaju da povređuju druge ljude”.
Generacijski prenos porodičnih trauma
Kada govorimo o transgeneracijskom prenosu porodičnih trauma, teorije porodičnih sistema ukazuju da trauma u jednoj generaciji utiče na porodično funkcionisanje u narednoj generaciji. Mehanizmi identifikacije sa roditeljima i diferencijacije od njih su poremećeni, pa je važno rešiti traumu kako se ne bi prenela na decu.
Međutim, traume se često potiskuju, a sa nedostatkom granica između roditelja i deteta, dete se prerano stavlja u funkciju odraslog (parentifikacija), i time se blokira njegov normalan razvoj.
Ovo otežava i proces individuacije deteta, ne dozvoljavajući mu da stvara i ispoljava svoje mišljenje.
Generacijska trauma i DNK
Oblast epigenetike istražuje načine na koje nasledne promene DNK utiču na aktivnost i funkciju naših gena. Epigenetski procesi povezuju spoljašnje faktore s našim genetskim kodom, i omogućavaju spoljnim uticajima da ostave biohemijski otisak na našem genomu.
Ove promene ne menjaju redosled nukleotida u našoj DNK. Drugim rečima, molekul DNK ostaje isti, ali hemijske promene mogu uticati na to koji geni se u datom trenutku aktiviraju i deaktiviraju. Neki geni su neaktivni kada se rodimo, ali se aktiviraju pod uticajem našeg okruženja. Ovo je jedan od načina na koji se prilagođavamo svom okruženju i preživljavamo.
Kada neko doživi traumu, njegov DNK reaguje aktiviranjem gena koji mu pomažu da preživi stres. Geni koji nas pripremaju za reakcije kao što su borba ili beg (fight or flight), aktiviraće se kako bi nam pomogli da budemo spremniji za buduće opasne situacije. Ovi geni se zatim prenose na naše potomstvo da bismo ih pripremili za moguće traumatske događaje. Kada su geni pripremljeni za stresne ili traumatske događaje, oni su otporniji na te događaje.
Međutim, stalno predviđanje i iščekivanje opasnosti može imati štetan uticaj na naše mentalno i fizičko zdravlje. Kao posledica toga, naredne generacije mogu se suočiti sa psihološkim poremećajima, kao što su PTSP, depresija, anksioznost, poremećaj ishrane ili bolesti zavisnosti.
Ako su vaši roditelji, ili deke i bake, imali traumatski događaj, njihova DNK se kodirala tako da ima odgovor na preživljavanje koji im je pomogao da prođu kroz te događaje, i koji se potom prenosi kroz generacije. Ovaj „režim preživljavanja“ ostaje kodiran i prenosi se na sledeće generacije, čak i u odsustvu novih trauma.
Dakle, ne morate da iskusite nikakvu direktnu pretnju po vaše zdravlje i bezbednost da bi vam se aktivirao mod preživljavanja.
Još jedan od načina prenošenja transgeneracijske traume može se odnositi na obrasce ponašanja i uverenja koja delimo sa ostalim članovima. Dakle, ove traume se mogu prenositi i putem vaspitavanja ili učenja po modelu roditelja i drugih staratelja.
Na primer, ako je dete doživelo zlostavljanje i zanemarivanje od strane roditelja, možda je naučilo da potiskuje sopstvene potrebe i želje, i činilo je sve što može samo da roditelj bude srećan. Zatim, kao odrasla osoba, stalno bi se izvinjavala ljudima kada naiđe na njihovo neodobravanje ili kritike. Nastavila bi da ispoljava ovakvo ponašanje i u ulozi supruge u majke, bez obzira da li je njen partner bio nasilan ili ne. Njeno dete ne bi imalo model po kome bi učilo da izražava potrebe i želje, i na taj način bi se nastavio ciklus transgeneracijskog prenosa trauma. Roditelj koji potiskuje sećanje na bolna iskustva odbijanjem da razgovara o njima može nas nenamerno naučiti da potisnemo neželjene ili uznemirujuće emocije. U tom slučaju, kada dostignemo odraslo doba, možda ćemo imati poteškoća da prenesemo svoja osećanja ili da razgovaramo o neprijatnim situacijama i temama.
Našu prošlost ne možemo poništiti, ali je možemo razumeti
Možda nedovoljno znamo ličnu istoriju naših predaka, ali nam u tome može pomoći informisanje, razgovor sa članovima porodice, ili razgledanje starih albuma i čitanje pisama naših baka i deka. Takođe, u psihoterapiji postoji instrument koji se naziva Genogram i ova izvanredna tehnika ima široku primenu. U vrlo kratkom vremenu, dolazi se do ogromnog broja relevantnih informacija, kao što su ponavljanja adaptivnih ili maladaptivnih obrazaca ponašanja kroz generacije; ponavljanja obrazaca odnosa ili strukturalnih obrazaca (npr. isti broj dece, isti red rođenja, itd); uticaj specifičnih životnih događaja (životne promene, tranzicije, trauma, koincidencije radosnih i tragičnih događaja, reakcije na godišnjice značajnih porodičnih događaja, uticaj društveno-političkih i ekonomskih okolnosti na porodicu, itd).
Možemo li prekinuti ciklus nasleđa trauma?
Ovaj zadatak ni malo nije jednostavan niti lak, ali je moguć. Pre svega, treba početi sa stvaranjem i traženjem bezbednog i sigurnog okruženja. Čak i kada smo okruženi svakodnevnim stresorima, možemo pronaći alate, unutrašnje resurse, ili podršku potrebnu za brigu o simptomima i isceljenje osnovnog uzroka međugeneracijske traume na fizičkom/somatskom, emocionalnom i mentalnom nivou.
Podrška i resursi za one koji su se suočili sa traumatskim iskustvima, i za one koji žive sa međugeneracijskim traumama, su od suštinskog značaja za sprečavanje budućih trauma.
To znači podizanje svesti o sistemskim problemima koji održavaju traumu u manjinama, obezbeđivanje edukacije o traumi i odgovorima na traumu pružaocima usluga, nastavnicima i roditeljima.
Ukoliko nismo u potpunosti obradili neko traumatsko iskustvo, može se desiti da postanemo fokusirani samo na naš opstanak i sigurnost, što može otežati prisutnost i interakciju sa svetom na smislen način. U suštini, naš mozak nam tada govori, ,,ne opuštaj se – moraš biti spreman na sve”. Čak i ako na racionalnom nivou znamo da smo bezbedni, naše telo nam govori drugačije i ne dozvoljava nam da se samoregulišemo.
Nekada, sve što nas podseća na našu traumu može aktivirati odgovor na preživljavanje. Čak i ako se ne sećamo konkretnih detalja, naše telo se sigurno seća kroz određene asocijacije. Te asocijacije mogu biti različite senzacije, mirisi, zvukovi, mesta, objekti, predmeti, ili ljudi u našem okruženju, kao i određene situacije i emocionalna stanja koja prepoznajemo kod sebe i kod drugih.
Šta je ono što možemo da uradimo kako bismo se približili ranijim traumatskim iskustvima i njihovom razumevanju?
- Ukoliko je moguće, možemo inicirati razgovor sa svojim roditeljima o njihovim iskustvima i o tome kako su oni nosili sa njima.
- Početi da obraćamo pažnju na usvojene obrasce, stavove ili narative iz naše porodice, a koje nastavljamo da ispoljavamo.
- Razgovarati o ovoj temi sa prijateljem od poverenja, članom porodice ili terapeutom i razmisliti o alternativnom načinu komunikacije i unutrašnjeg dijaloga.
- Negovati osećaj empatije i saosećanja prema sebi i bliskim ljudima.
- Od velikog je značaja potražiti psihoterapijsku pomoć kako bismo naučili da se nosimo sa ovim problemom. Terapijski odnos nam može pomoći da razvijemo psihološku bezbednost, poverenje i osećaj povezanosti. Neki psihoterapijski modaliteti nam mogu pomoći da se na novi način povežemo sa svojim telom i fiziološkim odgovorima na stres, i da naučimo da se regulišemo na emocionalnom nivou. Takođe, psihoterapija nas može usmeriti kako da promenimo štetna uverenja, da se povežemo sa drugima, a može i podstaći u nama brigu za sebe i druge.
Danas postoje i psihoterapije koje omogućavaju da se obrađuju simptomi traume u telu i reguliše nervni sistem.
- Somatsko iskustvo – SE je psihobiološki vid terapije koji pomaže pri oslobađanju od hroničnog stresa i simptoma traume. Somatsko iskustvo fokusira se na pomaganje našem telu i umu da se izbore sa iskustvima koja su intenzivna i ekstremna. Ova tehnika ne posmatra stres i traumu kao trajan efekat koji se ne može otkloniti, već kao sastavni deo života. Svrha somatskog iskustva je podizanje praga tolerancije na neprijatna i teška osećanja i emocije koje su potisnute. Proces je postepen i veome uspešan, baš zato što se radi na osećanjima, a ne na sadržajima. Još jedan od benefita ove tehnike je i to što se vremenom lakše rešavaju problemi koji su posledica stresa ili traume tako što se fokusiramo na pozitivne aspekte naših života. Kroz ovaj proces učimo kako da odgovorimo na različite životne situacije na zdrav način.
- Kognitivno bihejvioralna terapija (CBT) pomaže pojedincima da identifikuju i izazovu beskorisne ili iracionalne misli ili narative vezane za traumatski događaj. Takođe, ona podučava veštine suprotstavljanja ili smanjenja emocionalne disregulacije koja je povezana sa traumom iz prošlosti.
- Terapija produžene ekspozicije (PE) uči ljude da postepeno pristupaju sećanjima i osećanjima vezanim za traumu. Vremenom, osoba može naučiti da ova sećanja nisu opasna i da može osnažiti kapacitete da se sa njima suoči.
- Mozak svake noći „pročešljava” naša sećanja, i taj proces se dešava u toku REM faze spavanja. Tada se očne jabučice brzo pomeraju i mi sanjamo. EMDR terapija radi isto to – ponovo obrađuje naša sećanja. Deo ove terapije je bilateralna stimulacija – stimulacija brzih pokreta očiju, kao što se dešava u REM fazi. Cilj EMDR tehnike je da se neprijatne senzacije, traumatična sećanja i negativne misli koje su duboko ukorenjene u nama, ponovo integrišu u našu memoriju. Bitno je da se desi desenzibilizacija, koja će dovesti do toga da posledice traumatičnih situacija i stresova vremenom postanu slabije, i da na kraju nestanu.
Važno je podsetiti se da trauma ne određuje naše biće i da ona nije naš celi život. Resursi, kao što je traženje smisla i vrednovanje života, nam može pomoći da se povežemo sa nečim što je izvan nas, a da tako nađemo dublji smisao u svemu.
Za kraj, vredno je spomenuti Viktora Frankla, neurologa i psihijatra koji je preživeo Holokaust i napisao značajno delo „Čovekova potraga za smislom”. Ovo delo opisuje njegova iskustva u koncentracionom logoru, a sa druge strane nudi razlog za život uprkos teškim okolnostima.
„Između stimulusa i odgovora postoji prostor. U tom prostoru je naša moć da izaberemo svoj odgovor. A u našem odgovoru leži naš rast i naša sloboda”.
