Tokom karantina, najveći deo vremena provela sam u čitanju. To mi je omogućavalo da sačuvam svoj mali svet mašte i razmišljanja, i da lakše podnesem to što nije moguće izaći napolje. Od detinjstva imam naviku da čitam po nekoliko knjiga u isto vreme, pa sam i sada kružila od jednog naslova do drugog, kroz sasvim raznolike svetove svakog dana. Nadam se da će vam se dopasti preporuke knjiga koje sam odabrala da podelim, meni mnogo znače, između ostalog i kao podsetnik na ovo vreme kada smo bili samoizolovani, uplašeni ali i zahvalni na svim lepim trenucima, kada su nas knjige čuvale iznutra.
Karl Uve Knausgor – Moja borba
Ovo je moja omiljena knjiga, a ujedno i sažeta priča poznata širom sveta. Pisac odlučuje da napiše svoju autobiografiju, ne ulepšanu, već iskrenu i otvorenu, gde se jasno vide i osećaju svi njegovi problemi i načini na koje sagledava svet, uz detaljne opise porodice i duboko ličnih trenutaka ljubavi, roditeljskog očaja i radosti, stvaralačke putanje i procesa pisanja.
To je posebna knjiga u kojoj sam se pronašla do najtananijih delova, u lutanjima po šumi, uživanju u zvuku kiše, u očaju pred nepravičnošću, u opisima odrastanja i zaljubljivanja, u potrebi da se pripada, da se uklopimo i budemo prihvaćeni.
Na mnogo nivoa ona može da bude snažno potresna, podsećanje na naše lično odrastanje, naša prva zaljubljivanja, put kroz akademsko obrazovanje, naš očaj i tugu, ali i naše oduševljenje umetnošću koja u svakom trenutku spasava od opšteg osećanja apsurda i straha.
Ona nas vodi na Knaugsorova sasvim lična mesta koja su ujedno i naša – lična do granice izdržljivosti srca. Upravo to je razlog da joj se posvetimo.
Ono što može biti problem je broj strana – svih šest delova ukupno ima 3.600 strana, međutim, meni to nikako nije smetalo.
Tom Malmkvist – Svakog trenutka još smo u životu
Ne sećam se da sam u životu pročitala potresniju knjigu od ove, makar u životnom smislu. Ovo je takođe autobiografija, ali neopisivo tužna i podjednako lepa. Pisac je ujedno i glavni junak svoje prve knjige gde opisuje naglu bolest svoje trudne supruge, njen boravak na intenzivnoj nezi, rođenje ćerke, smrt supruge i razvijanje odnosa sa ćerkom, njeno upoznavanje sveta, dok se naporedo nalazi u nepojmljivoj tuzi.
Ovde me je najviše pogodila nestabilnost ljudskog života, o kojoj svi dovoljno znamo ali ipak ne želimo da je se sećamo, ljubav, koja zaista prevazilazi prostor i vreme, scene gde autor nosi ćebence za bebu od inkubatora do mame na drugom kraju bolnice.
Čitala sam tako o jednoj univerzalnoj ljudskoj priči ljubavi i smrti, ali ujedno prisustvovala i jednako arhetipskom stvaranju odnosa roditelj – dete. To mi uvek deluje kao pristup nekoj tajni koja se graniči sa svetošću.
Ujedno ova knjiga ostavlja mnogo mesta za nadu. Livija nema mamu, ali ima priče o mami, i ima tatu koji joj otkriva svet, koji je ne laže o smrti, i kome je ona, osim jedinog što mu je ostalo od ljubavi sa Karin, pored uspomena, ujedno i razlog za život, za snagu i za očekivanje lepote u novom danu.
Mišel Uelbek – Elementarne čestice
Knjiga prati odrastanje dva brata koji nemaju istog oca, ali dele sudbinu da su ih odgajile bake, pošto je majka odabrala hedonistički život. Oni izrastaju u sasvim suprotne ličnosti. Bruno, mlađi brat, postaje neko ko se bavi književnošću i predaje u školi, dok Mišel bira karijeru molekularnog biologa. Njihove životne putanje se prepliću, ali većinom teku nezavisno.
Uelbeka nije lako čitati, jer teži razotkrivanju svega što je primarno u nama – Erosa, sebičnosti, straha, težnje da budemo sigurni u životu. Međutim, tu su i uzvišeni elementi ljubavi prema nauci i književnosti, poniranje u molekularnu biologiju, u ljudski život u medicinskom i biološkom, koliko i u duhovnom smislu.
Jezik ovog pisca nazivali su i pornografskim, ali se meni čini samo iskrenim. Razotkrivena je naša potraga za ljubavlju i uživanjem, očajnički beg od smrti i težnja za mladošću, traženje utočišta u razgovorima i putovanjima. Razotkrivena je i naša iskonska potreba za ljubavlju i pronalaženjem onog jednog mesta gde ćemo napokon biti sasvim srećni, dok u stvarnosti oba možemo naći u malim, svakodnevnim stvarima, samo nam često nedostaje veština sagledavanja.
Ana Vučković Denčić – Yugoslav
Yugoslav je lična priča autorke o gubitku oca, a ujedno i presek vremena neke druge zemlje, sećanja na nju, na ljude koji su iz nekog drugog načina života morali da pređu u sasvim nove vrednosti društva.
Čitajući ovu knjigu ponovo sam se sećala svog oca, priča o Jugoslaviji sa kojima sam rasla, preispitivala sam roditeljske izbore i identitete, prvi put sam postala svesna tog trenutka kada ih vidimo kao odrasle ljude, dok smo i sami odrasli. Ujedno sam upoznavala neki drugi Beograd, viđen Aninim očima, i osećala kao da sam deo nekog sasvim ličnog sveta slika i uspomena u koji me je pustila, u koji sve nas kao čitaoce i čitateljke pušta, da bismo iznova osetili sopstvene uspomene, suočili se sa njima i sa osećanjima, i hrabro zakoračili u budućnost, da gradimo neka nova, sasvim svoja sećanja.
