Kada zaposlenima postavimo pitanje kako se osećaju na poslu, velika je verovatnoća da ćemo od mnogih čuti da se osećaju umorno, iscrpljeno, napeto, da im „puca glava” ili da ne znaju šta će od obima posla. Ljudi koji rade pod ovakvim okolnostima su pod rizikom da pate od nečega što se zove burnout sindrom koji najčešće prevodimo kao sagorevanje ili izgaranje na radnom mestu.
Burnout je termin koji je nastao 70-ih godina dvadesetog veka i odnosio se prvenstveno na zaposlene koji se bave pomagačkim profesijama kao što su lekari i medicinsko osoblje. Međutim, danas se ovaj problem dovodi u vezu sa svim profesijama koje su stresne, naročito na onim radnim mestima gde su zaposleni izloženi rokovima, velikom obimu posla i odgovornosti, ili tamo gde su loši međuljudski odnosi i zaposleni trpe neku vrstu mobinga. Važno je napomenuti da ovaj sindorm nije psihičko oboljenje, iako postoje neke sličnosti i preklapanja sa različitim oboljenjima (depresija, anksiozni poremećaj i dr.)
Šta je ustvari burnout?
To je stanje hronične iscrpljenosti, fizičke, psihičke i emocionalne usled posledica nagomilanog stresa. Ovaj termin koristi se prvenstveno za stres koji je vezan za radno mesto i poslovno okruženje. Da bi se ovaj sindrom ispoljio, potrebno je da osoba dugo bude izložena stresu i nepodržana od strane radnog okruženja. Često se pored stresa, zbog količine posla i kratkih rokova, pojavi i nedostatak podrške od radnog kolektiva ili interpersonalni konflikti. Simptomi počinju da se javljaju kada osoba doživi da njeno žrtvovanje i trud nisu dovoljni i kada nastupi gubitak interesovanja i zadovoljstva poslom.
Glavne karakteristike burnout sindroma
Možemo ih podeliti na fiziološke, psihološke i na one koje se tiču promena u ponašanju. Fiziološki simptomi su iscrpljenost, promena apetita, nesanica, pad libida, pad imuniteta, bolovi u različitim delovima tela. U psihološke ubrajamo osećaj „praznine”, poremećaj pažnje i koncentracije, učestalo zaboravljanje, nervozu, apatiju, sniženo samopoštovanje, preosetljivost. Promene u ponašanju su ono što je najočiglednije za okolinu, a to su smanjena efikasnost i povećan broj grešaka u radu, izostanci ili učestalo kašnjenje na posao, izolacija od drugih i povlačenje u sebe, krutost u odnosima, cinizam i agresivnost u kontaktu. Pored ovih karekteristika, dominantno je uverenje da se okolnosti ne mogu kontrolisati, osoba je preplavljena negativnim emocijala uz osećaj praznine i beznadežnosti.
Pored toga što su neka radna mesta i profesije pogodno tle za razvoj ovog sindroma, ne postoje jasni prediktori kojima možemo tvrditi kod koga će se razviti sindrom. Ipak, dosadašnja saznanja pokazuju da su to često mlade i ambiciozne osobe, dok su osobine ličnosti koje se najčešće sreću emocionalna nestabilnost, naglašen perfekcionizam, nepoznavanje sopstvenih emocija i teškoća u ispoljavanju emocija, niže samopouzdranje, odsustvo asertivnosti (osobe koje pasivno ili agresivno reaguju na frustracije), nedostatak socijalnih veza i odsusutvo socijalne podrške.
Kako nastaje burnout sindrom?
Postoji nekoliko faza razvoja burnout sindroma. U početku je zaposlena osoba izuzetno motivisana, entuzijastična, posvećena poslu, slobodne dane i godišnje odmore gotovo da ne koristi, dok radno mesto i kolege idealizuje. Kada se dogodi da željeni rezultat izostane ili trud i zalaganje ne budu prepoznati dovoljno, dolazi do nezadovoljstva i razočarenja i opšte stagnacije. Ukoliko se situacija ne promeni, javlja se umor i iscrpljenosti. Sledeću fazu karakteriše gubitak interesovanja, osoba postaje emocionalno ranjiva, nepoverljiva, dok se u krajnjim stadijumima javlja apatija, cinizam, gubitak vere u sebe i svoje sposobnosti.
Kako ga sprečiti?
Svesnost poslodavaca o ovom problemu predstvalja preventivni fakor koji bi u velikoj meri sprečio nastanak ovog sindroma. Kada poslodavci prepoznaju rizike i simptome sagorevanja kod svojih zaposlenih, poželjno je da uvedu promene u organizaciji koje se tiču ambijenta u kolektivu koji treba da bude podržavajući, da pokažu brigu o svojim zaposlenima, da im omoguće aktivnosti za opuštanje, da stave akcenat na poboljšanje međuljudskih odnosa i da omoguće bolju raspodelu posla. Sagorevanje kod zaposlenih vodi opadanju produktivnosti na poslu, povećanom broju izostanaka i na kraju napuštanju posla.
Ono što pojedinci mogu da urade kada se nađu u takvoj situaciji je da promene posao i radno okruženje. Kako uslovi nisu uvek idealni, a ni promena posla nije uvek moguće i sigurno rešenje, ostaje nam da osnažimo svoje kapacitete suočavanja sa stresom i rešavanja problema.
Šta možemo sami da uradimo?
Odmor i pauza kao obaveza svakog zaposlenog podrazumeva da ne radimo prekovremeno, da pravimo pauze i da izbegavamo da nosimo posao sa sobom i radimo ga kod kuće nakon radnog vremena.
Usvajanje veština asertivnosti omogućava da jasno izrazimo svoje želje i potrebe na način koji nije agresivan, a da pri tome budemo jasni i odvažni.
Relaksacija, tehnike disanja ili meditacija će sigurno pomoći da se lakše nosimo u stresnim situacijama i da naučimo da osluškujemo svoj organizam i njegove potrebe.
Dobra organizacija i veštine efikasnog upravljanja vremenom omogućavaju da u vremenu predviđenom za rad budemo efikasniji i produktivniji, a da imamo vreme koje je isključivo za odmor, zabavu i bliske osobe.
Uvođenje fizičke aktivnosti je jedna od najboljih metoda za suočavanje sa stresom, dovodi do lučenja hormona endorfina zaduženog za osećaj zadovoljstva i do zdravog umora.
Pronalaženje vremena za aktivnosti koje nam donose zadovoljstvo, kao što je neki hobi, odlazak u prirodu, aktivnosti sa porodicom predstavljaju jak protektivni faktor.
Ukoliko prepoznate simptome sagorevanja kod sebe, budite otvoreni da potražite pomoć stručnjaka: psihoterapijske seanse i psihološko savetovanje efikasno pomažu da se izborite sa sagorevanjem
