Nedavno mi je na Fejsbuku iskočio event sa tematikom ekološkog aktivizma, i na kratko sam, čitajući opis, razmatrala da se prijavim, iako traže besmisleno motivaciono pismo gde ih ubeđuješ da si baš ti prava osoba da slušaš njihov pretenciozni seminar, preko kojeg verovatno zarađuju novac od institucija, fondova ili drugih organizacija „neprofitnog sektora”. Dok sam čitala uslove za prijavu, sa teme me je potpuno skrenuo jedan, koji glasi „Prilikom selekcije kandidata prednost će imati mladi do 30 godina, a odabir će se vršiti na temelju motivacije”. U oktobru punim trideset, i iako je to ispred mene i ne bi mi smetalo prilikom prijave u ovom trenutku, zapitala sam se šta organizatore navodi na pomisao da ću, kada pređem trideset, biti manje adekvatna da se bavim „ekološkim aktivizmom: mobilizacijom, otporom i transformacijom”, ili da se bar edukujem na tu temu.
Da li smatraju da, ako do tridesete već nisam postala deo njihovih zatvorenih motivisanih aktivističkih krugova, više ni ne zaslužujem da to budem, ili da mi moć rasuđivanja i učenja slabi nakon toga, ili persuazivne sposobnosti ili nešto četvrto? Osetila sam se, verovatno nepotrebno, uvređena ovim i pripisala ovu rečenicu ejdžizmu, iako je verovatno samo nesmotreno usvojen model u kome nevladine organizacije u svoje delovanje uključuju „mlade”.
Iako su nam očekivanja od društvenog progresa uobičajeno takva da smatramo da idemo ka izjednačavanju prava i suzbijanju svakog oblika diskriminacije, u različitim sferama civilizacije uvek se javljaju nove podele, ili iznova bude stare, koje počivaju na više ili manje apstraktnim različitostima. Ejdžizam je jedna od takvih podela, kojom, nesmotreno, ne diskriminišemo samo starije osobe, već i budućeg sebe.
O njenoj ozbiljnosti govori i jedna studija koja dokazuje da su osobe koje tvrde da su se u medicini susrele sa ejdžizmom, imale procentualno veći broj zdravstvenih problema.
Mediji i nevladin sektor
Još dok sam studirala žurnalistiku i kasnije političke nauke, uvek smo bili stimulisani da se bavimo temama za „mlade” i politikama za „mlade” i da se udružujemo kao „mladi”. Uvek mi je ta mladost predstavljala apstraktan i nepotreban pojam, koji mi je čak izazivao određenu neprijatnost, pa čak i transfer sramote, kad vidiš te nadobudne izraze lica i glasove koji izgovaraju da nešto rade za „mlade” nemajući pojma o čemu zapravo govore. Mladi iz njihovih priča, posebna su klasa u koju vredi ulagati potencijalno kako bi im se usadili određeni svetonazori, koje ti, koji mlade pominju, smatraju jedinim ispravnim i onim koji obezbeđuju određenu budućnost za iste te mlade.
Političko i prozaično rasuđivanje
Podela na mlade i, pretpostavljam stare, prisutna je i u vidu političkih previranja i tenzija, pa je tako list Guardian Bregzit (i sve što pojavno okružuje fenomen) istakao kao jedan od produkata ideološkog sukobljavanja milenijalaca i bejbibumera. Tvrdnje jedne kolumnistkinje su da je ejdžizam prisutan u toj meri da se stariji ljudi i njihovi politički izbori porede sa zlikovačkim. Slične tenzije oko generacijskih političkih podela bile su prisutne i u našem društvu, dok sveopšti koruptivni procesi (primarno vezani za partijsko zapošljavanje u javnim sektorima) nisu razvodnjili starosne podele među biračima i priveli i „mlade” u redove do tada „starih” (umesto da se „jedva čeka da pomre nečije biračko telo”, sada primat preuzimaju kulturološko klasne podele, pa se za izbore ne krive samo penzioneri već i takozvana „krezuba sirotinja”). Ejdžizam se pojavljuje i sa druge strane, usmeren ka mladima, pa se tako stariji često iščuđuju što mladima nije dobro i protestuju, pripisuju njihove političke odluke nedovoljnoj sposobnosti rasuđivanja ili porede sopstvenu mladost sa današnjom, bez analize istorijskog konteksta.
Ejdžizam je prisutan i u prozaičnim komunikacijskim sferama, pa se starijim ljudima po automaizmu pripisuje slabije rasuđivanje, senilnost i neuračunljivost. Nedavno sam se zatekla u prodavnici gde je starija osoba zamolila prodavačicu da joj pročita koliko procenata masnoće ima tetrapak mleka koji drži u rukama. Prodavačica ju je ignorisala i doviknula samo „uzmite ovo zeleno, to nije masno”. Navedena starija osoba je pomalo očajno dobacila da ona zapravo želi masnije mleko i misli da je ovo to, ali prosto ne vidi dovoljno dobro da sama to pročita.
Marketing
Sajt Marketing Week izneo je nedavno tvrdnju da će se opsesija mladošću unutar marketing industrije definitivno imati svoju cenu. Članak ovog magazina tvrdi da su pojedinci koji imaju preko 30 godina faktički nepoželjni u industriji i da je selekcija „marketarskih” kadrova krajnje diskriminatorna i vođena stavom da stariji pojedinci nisu ti poželjni ljudi sadašnjosti koji bi stvarali engaging sadržaje i prepoznavali tendencije. Slična situacija je i sa drugim industrijama, i zbog toga starije generacije daleko više strepe od gubljenja poslova od milenijalskih – zbog značajno nižih mogućnosti pokretljivosti u njima.
Sa druge strane, i ciljana publika istih marketara već niz godina je isključivo milenijalska, dok se generacije bejbibumera u mnogome zapostavljaju pri stvaranju sadržaja – što je verovatno direktna posledica toga da reklame ni ne kreiraju stariji pojedinci. Ovo se sa jedne strane može posmatrati kao ulog u budućnost (ako kreiramo lojalnost kod mladog konzumenta – imaćemo ga ostatak njegovog života), ali je, sa druge strane, način na koji milenijalci tretiraju reklamne sadržaje promenljiv, a njihova lojalnost brendu često je niža, zbog veće informisanosti. Sa druge strane, zanemarivanje ogromnog potrošačkog tela bejbibumera vrlo je nepromišljeno, posebno jer pojedine studije pokazuju da čak oko 70% predstavnika ovih generacija takođe ima pristup digitalnim sadržajima, koriste pametne telefone i deo su društvenih mreža.
Estetika
Tesno povezana sa industrijom zabave i marketingom, percepcija lepote pojedinca već je poslovnično okrenuta ka mladosti. Iako se kroz različite pokrete i medije, pojedinci bore za mesto starijih u modnoj i drugim industrijama okrenutim estetici, te pojave su toliko retke da uglavnom izmiču javnoj spoznaji i aktivizam ovog tipa je, za sada, niskog dometa. Sa druge strane, društvo je više nego ikad opsednuto prikrivanjem znakova starenja, i javne ličnosti u godinama imaju vidne tragove estetskih korekcija sa ciljem prikrivanja znakova starenja. Rojters je 2018. godine objavio istraživanje koje iznosi predviđanje da će cena antiejdžing industrije sa 42.51 milijarde američkih dolara u 2018. porasti na 55.03 milijarde dolara do 2023. godine.
Diskriminacija prema starima i otpor prema starosti kao takvoj, popularnije poznat kao ejdžizam, prisutan je dakle na ideološkim, estetskim, marketinškim i drugim poljima, i jedna je od diskriminacija na čijem se suzbijanju najmanje radi. Potencijalni razlog toga je što starosne kategorije nisu parametar prema kome se lako identifikujemo i stvaramo koheziju sa drugim ljudima sličnih generacija, sem kada smo ponosni „mladi”.
