Poslednjih godina termini pol i rod (za koje se neretko, mada pogrešno, veruje da su sinonimi), kao i polni i rodni identitet, prisutni su u medijima kao deo polemike o ravnopravnosti i diskriminaciji.
I mada je postojanje polemike pozitivno jer utiče na rušenje društvenih tabua, ona može da izaziva zabludu kada se nedovoljno razume značenje pojmova koji se spominju u okviru nje, i njihova društvena težina. U skladu sa tim, nastojali smo da objasnimo šta je to pol, odnosno polni identitet, kao i rod, odnosno rodni identitet.
Šta su pol i rod?
Pojam pol javlja se u biologiji i odnosi se na skup morfoloških, anatomskih, genetičkih, biohemijskih i fizioloških osobina. Kod ljudske vrste najčešće se razlikuju dva pola: muški i ženski. Postoji i manji procenat ljudi koji se rodi sa biološkim karakteristikama oba pola, i ova polna neodređenost se naziva interseksualnost. Deca rano postaju svesna svog pola, te uglavnom sa oko dve i po godine znaju da kažu da li su dečak ili devojčica.
Nasuprot tome, rod nije pojam iz biologije već iz sociologije i odnosi se na očekivana ili usvojena društvena ponašanja polova. Deli se na muški i ženski rod. Među prvima ga je, kao sociološki pojam, pomenula teoretičarka Margaret Mid 1935. godine. Seksolog Džon Mani je, 1955. godine, ustanovio pojam rodne uloge, koji predstavlja sve ono što osoba govori ili čini da bi sebe manifestovala kao muškarca ili ženu. I savremeni teoretičari veruju da tek rođeno dete ima biološki pol, ali ne i rod, već da ga vremenom razvija kroz modele ponašanja koje uočava u društvu.
Kako se razlikuju polni i rodni identitet?
Polni identitet je lični doživljaj pripadnosti ili nepripadnosti jednom rodu. Razlikuju se muški, ženski i nebinarni (kada individua ne oseća pripadnost ni muškom ni ženskom identitetu, ili kada ispoljava kombinaciju oba). Sa druge strane, rodni identitet je način na koji društvo vidi osobu – muškog ili ženskog roda.
Ova dva identiteta, rodni i polni, ne moraju se nužno podudarati, što se naziva transrodnost. Sam pojam je 1960-ih konstruisala Virdžinija Prins, jedna od prvih javnih transvestita. Bitno je razgraničiti da ne žele sve transrodne osobe da promene svoj pol, već neke aspekte svog roda.
Ali u kom uzrastu individua može razviti svest o tome da li se njegov polni i rodni identitet podudaraju, odnosno da li njegov polni identitet odgovara ili ne odgovara njegovom polu? Mogu li deca imati svest o tome? Na ovo pitanje, odgovorila nam je psihološkinja Jovana Dinić.
,,Mislim da je pitanje kada deca mogu biti svesna rodne disforije dosta kontroverzno, s obzirom na mnoge teorije koje upućuju na to da se identitet, i naše ideje o tome ko smo zapravo, stabilizuju mnogo kasnije – tokom ili nakon adolescencije. Isto tako, ovo je proces koji se kod različitih individua odvija različitim tempom, i često postoji i razlika u tome kada je neko svestan i kada je zapravo spreman da to podeli. Zbog socijalne stigme koja postoji, čak i kada dete pokaže znake i eksternalizuje to osećanje, pitanje je kada se ta ideja kod njega ili nje zapravo rodila. Tako da, ne vidim da se, bar prema onome što do sada znamo, može postaviti neka jasna granica kod dece. Svakako, u slučaju da roditelji primete neka ponašanja ili izjave deteta za koje nisu sigurni da li predstavljaju dečiju radoznalost, ili mogu imati ozbiljnije implikacije, uvek je dobrodošlo da se konsultuju sa stručnjakom”, Dinić je zaključila.
I nebinarnost sa sobom povlači razne kontroverze, jer društvo nije jedinstveno u stavu da se polni identitet zapravo može podeliti na muški, ženski i nebinarni, već se jedna struja zalaže isključivo za podelu na muški i ženski.
,,Ovo su problemi koji se tiču jednog krajnje ličnog, individualnog doživljaja sveta, nečega što se ne može u tuđe ime potvrditi ili opovrgnuti. Psihologija, u formalnom smislu, može da prizna važeće psihijatrijske klasifikacije, a karakteristika ovih klasifikacija jeste da se stalno revidiraju i usklađuju sa empirijskom evidencijom, ali, takođe nisu očišćene od tog ideološkog i političkog uticaja.
U poslednjoj reviziji DSM-5 klasifikacije, kod rodne disforije kod adolescenata i odraslih ostavljen je prostor da se osoba ne oseća u skladu sa sopstvenim polom, već sa suprotnim ili nekim drugim, mada ovo dalje nije razrađeno. Ipak, ono što se može reći o današnjoj psihološkoj i psihoterapijskoj praksi jeste da je više oslobođena od “robovanja” tim klasifikacijama nego što je to nekad bilo u kliničkoj praksi, i da je akcenat znatno više na klijentu, njegovom ili njenom doživljaju sebe i sveta i na empatijskom pristupu u radu i prihvatanju klijenta” navodi Dinić.
Šta kaže zakon: Pravne regulative polnog i rodnog identiteta
U poslednjoj deceniji, u svetu se više nego ranije govori o problemu diskriminacije, te se isto i zakonski reguliše. Pa su tako 39 od 47 članica Saveta Evrope usvojile zakon i druge mere kojima se zabranjuje diskriminacija pojedinaca na osnovu rodnog identiteta. Preostalih osam (Albanija, Jermenija, Azarbejdžan, Lihtenštajn, Monako, San Marino, Slovenija i Makedonija) nema zakonski regulisano priznavanje novostečenog pola, te su i nejasni u pogledu zaštite onih kojiima se pol i polni identitet ne podudaraju.
A kakva situacija je u Srbiji? U Srbiji je na snazi više od 10 zakona koji zabranjuju diskriminaciju na osnovu polnog i rodnog identiteta. Od 2019. genitalne operacije nisu više neophodan uslov za promenu ličnih dokumenata, ali odlasci psihijatru i/ili psihologu i endokrinologu, kao i uzimanje hormonske terapije, i dalje jesu. Postoji i ona struja koja veruje da će potpunu oslobođenost od diskriminacije doneti ukidanje i ovih uslova, ali koliko je odlazak kod psihijatra i/ili psihologa ipak poželjan?
,,Mislim da bismo se svi složili oko toga da je promena pola jedan prilično radikalan preokret u nečijem životu, to nije odluka koja se donosi ad hoc. Čak i ukoliko osoba nije prošla kroz operativne procedure, dovoljno je da je spremna da pred zakonom i u svojim dokumentima preuzme neki drugi, novi identitet. Ovo s jedne strane može biti oslobađajuće iskustvo, u smislu da će osoba konačno uskladiti i neke formalne aspekte identiteta sa onime što oseća, ali s druge strane nosi i pretnje od diskriminacije, preispitivanje ko će i kako prihvatiti osobu i sl. Stoga, razgovor sa stručnjakom može biti višestruko koristan – na kraju, rodna disforija se i nalazi u psihijatrijskim klasifikacijama. Takođe, istraživanja pokazuju da se kod ljudi sa rodnom disforijom često javljaju i drugi brojni psihijatrijski problemi poput anksioznosti, depresije, suicidnih tendencija, telesne dismorfije, autizma itd. što bi i samo za sebe bio dovoljan razlog da se potraži stručni savet. Ovakva osećanja mogu biti posledica rodne disforije i toga što se osoba prosto oseća neudobno u svom telu, ali može se takođe desiti i da je osoba zbunjena i da zapravo koreni i primarni problem potiču od neke druge psihičke teškoće”, Dinić objašnjava.
Kontroverze: Diskriminacija i aktivizam
U novim udžbenicima za osmi razred osnovne škole Republike Srbije, govori se o polu i rodu, kao i o polnom i rodnom identitetu, a kao cilj za to su naveli suzbijanje predrasuda, stereotipa, diskriminacije i nasilja, jer upravo deca predstavljaju buduće društvo. Međutim, sa ovakvim dodatkom u gradivu se nije složila populacija sa desničarskim stavovima jer smatraju da ne bi trebala da se pravi razlika između pola i roda, zbog toga što to ostavlja prostora za tvrdnju da je moguće da se nekima pol i rod ne podudaraju. Po njima, mladi se sa samim pominjanjem pola i roda, odnosno polnog i rodnog identiteta, podstiču da preispitaju svoj identitet, te da nebinarnost nikako ne može da se uvaži za legitimno, već samo binarnost (muško i žensko).
Koliko je ova izmena u gradivu povoljna u cilju suzbijanja predrasuda i diskriminacije, ili se njome pak može uticati na mlade da preispitaju svoj identitet i zbuni ih?
,,Mislim da je distinkcija između pola i roda važna iz više razloga – pre svega kako bismo bolje upoznali ljudsku prirodu i sam proces socijalizacije. Važno je da se zna da postoje određene biološke konstitucionalne osobine, ali njihov broj je ograničen. S druge strane postoji ceo skup društveno konstruisanih identiteta, uloga, praksi, očekivanja i sl. koji se samo uslovno rečeno naslanjaju na biološki pol, a zapravo odražavaju razlike u društvenoj moći. Samim tim, ovo nije uopšte vezano samo za transrodnost, već i za diskriminaciju koju doživljavaju žene koje se bave tradicionalno muškim zanimanjima, feminizirani muškarci, dečaci koji obuku roze boju – uopšte bilo ko ko malo iskoči iz rodnih stereotipa. Kada je reč o suzbijanju diskriminacije, bolje razumevanje nekog fenomena svakako može doprineti pozitivnijem stavu, tako da u opštem slučaju, mislim da je ovaj pristup dobar ili bar vredan pokušaja. Adolescenti su u takvom periodu života gde konstantno preispituju svoj identitet i mogu ih zbuniti razne stvari, ali verujem da par informacija iz školske literature mogu pre da razjasne zbunjenost koja je nastala tako što je neko načuo nešto u društvu, ili pogledao na TikTok-u, nego da naprave zbrku u nečijoj glavi”, Dinić navodi.
Diskriminacija je svaki nejednak odnos prema osobi ili grupi osoba zbog njihovih ličnih osobina koje ih razlikuju od nas samih. Prema tome, i nejednako postupanje prema nekome zato što se njegov pol i polni identitet ne podudaraju (što predstavlja njegovu ličnu osobinu, i ni na koji način na utiče na drugu osobu) jeste neosporivo diskriminacija.
