U prethodnom tekstu pominjali smo da se kod nas odomaćio izraz španske serije u pogrdnom smislu za meksičke i južnoameričke telenovele i sapunice, te ove nedelje nisam odolela da pišem o jednoj fenomenalnoj meksičkoj melodrami komedijskog tipa, koju je producirao Netflix, a potpisuje je Manolo Karo (Manolo Caro). Ovaj relativno mladi režiser iza sebe ima tek nekoliko ostvarenja, a u Meksiku već slovi za vrsnog režisera i producenta.
La casa de las flores pokazuju da telenovele ne donose nužno i lošu glumu i produkciju, te da je moguće u okvirima jedne sapunice pozabaviti se ozbiljnim temama i problemima društva, čak i kada se to čini kroz karikaturne prikaze jedne bogate razmažene meksičke porodice.
Društveni okviri
Unutrašnje raspadanje naizgled bogate, uglađene, savršene porodice definitivno nije nova tematika, ali način na koji je obrađena nesumnjivo jeste. Porodica de la Mora, u prvoj sezoni prolazi kroz urušavanje svog kristalnog vela savršenosti. Krah je prividno obeležen samoubistvom u cvećari koje se događa za vreme proslave pedesetogodišnjice braka Virhinie i Ernesta de la Mora. Ovaj potres izazvao je lavinu otkrića postojeće dekadencije, ušuškanih u savršeno skockanu porodičnu fotografiju. Teme preljube provlače se u svim generacijama porodice, u svim vidovima i oblicima i seksualnim orijentacijama. Takođe, još jedna od tema koje su obrađene jeste na koji način se deca, ali i odrasli, nose sa traumama – svesno i nesvesno.
Kroz crnohumorske okvire tretira se problem homofobije, poligamije, biseksualnosti, ali i rasizma prisutnih u višim krugovima meksičkog crème de la crème društva. Ono što je takođe osvežavajuće, jeste uvođenje problema transfobije, i položaja transrodnih osoba. Dodatno kontrasno isticanje čini se postojanjem dve Kuće Cveća – cvećare i bordela. Cvećara je oličenje perfekcionizma i nepogrešivosti visokog društva, koje je lažno i neodrživo, te odiše težnjom za gušenjem bilo kakvog osećanja ili drame van zidova kuće, dok je bordel utočište takozvanih drag queens, u kojima se neguju sloboda i bezuslovna ljubav, i sve je prenaglašeno do melodramatičnosti. Kuće cveća, u neznanju, žive u simbiozi – što se kasnije pokazuje, i zapravo jeste jedini način da obe opstanu.
Struktura
Strukturiranost serije ukazuje na to da je glavni lik upravo sama cvećara u kojoj se sve odvija. Svaka epizoda nosi naziv onog cveta čiju simboliku tretira kao stadijum procesa kroz koji likovi prolaze i problema sa kojima se suočavaju:
Narcis – Laži
Hrizantema – Bol
Ljiljan – Sloboda
Petunija – Ozlojeđenost
Dalija – Zahvalnost
Magnolia – Dostojanstvo
Božur – Sramota
Bromelija – Istrajnost
Tulipan – Nada
Podbel – Brige
Orhideja – Požuda
Divlja slačica – Nedaće
Mak – Vaskrsenje
Ovako shvaćen buket emotivnih stanja očitava se kao šareni buket života koji nikada ne može biti sastavljen samo od nama dragih cvetova, ma koliko truda uložili u savršenu prezentaciju.
Čak je i samoubistvo smešteno u epicentru cvećare kao, naizgled, izuzetno narcistički čin, sa ciljem skretanje pažnje sa uglađene prezentacije pod konac uređenog života.
Prelomna tačka za sunovrat, i koncept „uklonjenog” naratora, proistekao iz scene samoubistva, prilično podseća na ideju iz Očajnih Domaćica, s tim što je odvijanje radnje intezivirano, fokus premešten na samo jednu porodicu, i doživljaj meksički začinjen.
Preispitivanja
Smrt nužno vodi preispitivanju života, i vrednosti koje su postavljene kao postulati življenja i predstavlja neisrcrpan izvor kako za sve vidove umetnosti, tako i za male ekrane (da ne kažem sada naše laptopove). Još ako to začinimo skandalima, crnohumorskim opaskama, i sjajnom glumom Sesilije Suarez (Cecilia Suárez) koja je celu seriju iznela kao da je zaista ceo život na lekovima za smirenje, dobijamo jedno sjajno ostvarenje novije produkcije, koje isto tako možete da gledate i za razbribrigu.
Pogrešni ciljevi postavljeni zarad ispunjavanja normi postavljenih od strane društva, koji su pokazetelji navodne sreće i ispunjanosti razlažu se kroz epizode u potrebu svakog pojedinca za preispitivanjem, pronalaženjem i prihvatanjem sebe, a potom i drugoga u onom obliku bivstvovanja u kojem ćemo se osećati u miru sa samim sobom.
Koliko je ovo moguće u jednom društvu gde je prisutan latentni rasizam (koji naravno može da se prividno prevaziđe samo i isključivo onda ako mu je rival niža klasa), prikrivena homofobija – gde se homoseksualizam prividno toleriše samo ako nije „u mojoj kući”, a potvrda društva važnija je i poželjnija od ljubavi i podrške?
Ova i mnoga druga pitanja očekuju svoj rasplet u narednoj sezoni koja nas uskoro očekuje na Netflix-u.
P.S. Nije Televisa Presenta – biće samo tri sezone. Os lo prometo. 🙂
