Tuga je univerzalni estetski izvor inspiracije. Poezija i muzika uvek su bile prožete bolom, različito usmerenim. Isto je i sa vizuelnim umetnostima, i njihovim primenjenijim, potrošačkijim varijantama, poput odeće.
Redosled pojava
Jovan Cvijić je, opisujući crnogorske žene u svoje doba, pisao kako su one starije uvek obučene u crno, jer još uvek žale zbog junaka poginulih u Kosovskom boju. Nekada su odevni komadi odabirani svesno, kao kod crnogorskih žena, ne bi li označili žal. Povezivanje crne boje sa smrću običajno je i nije univerzalno za sve kulture. Sa druge strane, uz elegični životni stil, dolaze i izvesni odevni izbori koji povratnim mehanizmom stvaraju jednako elegične asocijacije. Osamdesetih se tugaljivi duh isticao i lažno nemarnim, sa ramena spalim širokim košuljama i razbarušenom kosom, a u naše doba posttužne modne ikone nose techwear i ono što je kod nas poznato kao pecaroški šeširi.
Istorijske tuge i odeća
Kroz različite epohe, na pijedestalu su se nalazile i različite tuge. U 19. veku patili smo nervoznom tugom, angstom. Uz ovu anksioznu tugu slagale su se Kjerkegorove bele košulje podignutih kragni, bujne kose na glavama i sivi masivni sakoi.
U svojim jutrima promišljanja, Emil Sioran se nije oblačio samo u gorčinu, misli o samoubistvu, i raspadanje, već i u dodatna tri sloja: crnu rolku, sivi prsluk i sako iznad njega.
Oskara Vajlda je mučio ennui, a ova čamotinja i razočarenje sukobljavali su se u mnogome sa njegovim flamboyant stilom, koji je prkosio kasnom viktorijanskom, sa ogromnim mašnama, svilenim maramicama koje vire iz džepova i nakićenim kragnama.
I Geteov mladi Verter prenosio je melanholiju na estetsko iskustvo, obojivši celu epohu u boje svoje odeće. Žuti prsluci i plavi ogrtači u koje se sakrivao, dok ga je mučio angst i neuzvraćena ljubav prema Šarlot, toliko su uticali na čitaoce, da postoji pojam „Verterovog efekta”, koji je išao od želje za samoubistvom, do podražavanja njegovih modnih izbora.
Bodler, koji je u svakom obliku lepote video melanholiju, bio je u toliko dugova, da je njegova majka morala da ih otplaćuje posle njegove smrti. Većina ovog potrošenog novca, odlazila je, prema nekim izvorima, na odeću.
Iako se odevni izbori brojnih istorijskih ličnosti mogu povezivati sa duhom vremena, onda kada prate autentičnost nečije pojave mogu se karakterisati i kao manifest svetonazora i sentimenata tog pojedinca.
Nove tuge i moda
Od druge polovine dvadesetog veka do danas tuga je popularizovana u pojedinim supkulturama. Neke je, poput emo tinejdžerskog pokreta, sa crnim šiškama, lobanja printovima i rukama sa ogrebotinama od žileta, bolje prepustiti kolektivnom zaboravu. Na sličnom estetskom vozu našao se i goth pokret, oba bez nekih dubljih svetonazora, sa tinejdžerskim tugama i uticajnim modnim izborima.
Estetiku tužnih dečaka, na tragu Oskara Vajlda, popularizovao je i Morisi (Morrissey), pozivajući mase na vešanje di-džeja, koji je ležerno puštao muziku baš onda kada je muzičar čuo za vest o nuklearnoj katastrofi u Černobilju. Paničnu tugu nad bednom sadašnjošću veličao je i svojim usplahirenim plesnim pokretima, širokim krutim džinsom, predimenzioniranim košuljama i velikim bezobličnim džemperima.
Sa ljubičastim nijansama vaporwave-a došla je i tiha postinternetska posttužna tuga našeg vremena, uobličena u plastificiranoj estetici i japanskim slovima, kroz sad boys pokret predvođen mladim šveđaninom, Jang Linom (Yung Lean). Ovaj novi ennui sličan je svakom kasnomilenijalskom i postmilenijalskom sadžaju sa kojim se susrećemo, a prema kome ne znamo da se postavimo, jer ne umemo da razaznamo fluidnu liniju između šale i zbilje. Generacije umorene nemogućnošću postizanja autentičnosti u izražaju, posežu za autentičnim reprodukcijama. Društvo je skupina tamagočija, ili vlasnika tamagočija, oglašava se beznačajnim zvucima, u besmislenim plastičnim formama ili ljudima nagnutim nad njima. I upravo se u toj otupljenosti, i osećaju da je sve prevaziđeno, stvara određena autentičnost u tuzi. Sad boys pokret slavi tu tugu i pored njenog muzičkog manifesta, prati je i vizuelno u formi nošenja techwear-a, sportske odeće i obuće, i besmislenih pecaroških šešira sa japanskim tekstom na njima.
Čovek slavi promenu, i tuga je ne samo osećanje, već i obred povezan sa prelazom iz jednog u drugo stanje. Tuga se veliča mimikom lica, telesnim manifestacijama, zvucima, bojama i drugim estetskim formama, poput odevnih izbora. Kroz istoriju je odeća nesumnjivo postala integralni deo patnje.
Pročitajte i Modni pojmovnik #1.
